Većina srpskih vladarki je bila u senci svojih muževa, međutim neke od njih iako se javno nisu oglašavale bile su desna ruka svojih supruga i dosta uticale na odluke koje su se pitale sudbine države i cele nacije. Ovde vam predstavljamo neke od najkontraverznijih srpskih vladarki koje su obeležile epohu u kojoj su živele, a i dan danas bude maštu istoričara, arheologa i pisaca, dal’ zbog svog porekla, stavova, lepote, odluka, pameti i dr. Kako god one su bile srpske vladarke i ostaće zauvek upamćene u istoriji našeg naroda, a i šire.
Ana Komina, rođena Grkinja, je bila žena kralja Radoslava, najstarijeg sina Stefana Prvovenčanog koji se na tronu zadržao vrlo kratko i nije se pokazao kao dobar vladar. U to vreme, Ana je bila ta koju su krovoli za Radoslavov neuspeh jer kažu da ga je zaludela svojom lepotom i “bila jedini njegov krst”. O Ani su kolela brojne priče o njenim ljubavnim avanturama i „raspusnom“ životu. Zbog Radoslavovog steriliteta njih dvoje nisu mogli da imaju dece zbog čega je njegov brat Vladislav preuzeo komandu nad državom, a ovaj pobegao u Drač. Ubrzo potom, Ana je u Draču upoznala nekog famoznog Francuza i pobegla sa njim. Ipak, dok neki izvori tvrde da se Radoslav poniženo “povukao ispred mača i izgubio ženu“, drugi naglašavaju da je avantura sa Francuzom dobro došla Radoslavu koji se već umorio od Ane, te je on konačno odahnuo, vratio se kući i zamonašio.
Jelena Anžujska je bila supruga kralja Stefana Uroša Prvog. Bogata princeza Jelena je iz Italije u Srbiju je došla oko 1250, a mladi Uroš želeći da oduševi svoju suprugu posadio je celo dužinom Ibarse doline jorgovane, omiljeno sveće njegove buduće supruge. Svoj život je posvetila obnavljanju srpske baštine zbog čega je bila omiljena u narodu. Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru, obnovila mnoge srpske manastire i izgradila Gradac na Ibru u kojem je i sahranjena. Kažu da je bila oštre reči, ali blage naravi. Urošu je podarila četiti sina od kojih su dvojica, Dragutin i Milutin, postali kraljevi. Legenda kaže da se tri godine nakon njene smrti jedan monah probudio u strahu buduću da mu se javio njen duh. Tada su monasi odlučili da otvore njen grob i tamo našli otkrili očuvano telo, što je razlog zbog kojeg je ona proglašena svetiteljkom.
Iako je u 14. veku na neki način bilo uobičajeno da se ženska deca udaju i gube nevinost sa 12 godina, mala Simonida je bila prisiljena na brak sa samo pet godina. Njen otac ju je dao Milutinu kao garanciju pomirenja i prijateljstva.
Kraljica Simonida je bila poznata po svojoj lepoti, a njena freska u manastiru Gračanica je jedna od najvrednijih fresaka srpskog srednjovekovnog slikarstva. Freska je delimično upropašćena, pa tako na slici Simonida nema oči. Umrla daleko posle svog supruga kao monahinja.
Milan Rakić je Simonidi posvetio pesmu koja nosi njeno ime, a Milutin Bojić, inspirisan njenom tragičnom životnom pričom, napisao je psihološku dramu “Kraljeva jesen”.
Knjeginja Milica, a kasnije monahinja Evgenija je bila najuticajnija ličnost u celokupnoj srpskoj istoriji. Rođena je kao potomak Nemanjića, a bila je žena cenjenog vldara kneza Lazara Hrebeljanovića, koji se često naziva carem pošto je bio najveći oblasni gospodar i naslednik cara Uroša. Zato i nju uglavnom znamo po imenu carica Milica. Bila je sestra devetorici Jugovića, koji su svi poginuli na Kosovu 1389.
U Boju na Kosovu poginuo je i njen muž Lazar, te je neko vreme Milica sama mudro vodila zemlju jer su joj sinovi, njih trojica, još uvek bili premladi. Kada je njen najstariji sin, Stefan Lazarević, stasao da preuzme kormilo nad državom i narodom, Milica je konačno odahnula i zajedno sa rođakom Jefimijom otišla u manastir Ljubostinju, koji je osnovala, i tamo se zamonašila. Preuzela je ime Evgenija.
Bila je i književnica, a njena najpoznatja dela su „Molitva matere“ i „Udovstvu mojemu ženik“.
Jelena Bugarska, jedina žena koja je koračala po Svetoj Gori. Srpski narod ju je upoznao kao ženu čuvenog cara Dušana, ali pre toga ona je bila bugarska princeza. Brojni izvori kažu da je ovaj brak jedini iz porodice Nemanjić koji je sklopljen iz prave ljubavi i kao takav je dugo bio skladan. Upravo zbog ljubavi prema svojoj ženi, car Dušan je, u nameri da pobegne od kuge ili nekog drugog zla, caricu Jelenu sakrio na Svetoj gori i tako načinio veliki greh zbog kojeg ga ravoslavna crkva do dana današnjeg nije priznala za sveca.Osim toga, narod ju je smatrao perverznom i neobičnom, budući da je mrzela katolike, a muža je pratila i u ratnim pohodima, poput onih na Solun i na Bosnu.
Persida Karađorđević vladarka iz senke.Bila je supruga Aleksandra Karađorđevića i majka desetoro dece, među kojima je bio i kralj Petar Prvi. Smatrala je da je kultirna scena neopisivo važna za napredak države, te je u Beogradu 1847, osnovala prvo srpsko pozorište. Bila je cenjena ktitoorka i upravo je na njenu inicijativu podignuta crkva Svetog Ilije u Sokobanji. Njen muž se, ipak, nije dugo zadržao na tronu i Persida se nakon toga preselila u Beč gde je i umrla.
Marija Karađorđević, bila je prva kraljica Jugoslavije.Udžbenici je spominju kao ženu jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića i majku kralja Petra Drugog, ali ona je bila mnogo više od toga. Rođena kao princeza od Rumunije, Marija je bila izuzetno obrazovana i zajedno sa majkom negovala je bolesnike u Prvom svetskom ratu. Bila je praunuka kraljice Viktorije. Srbi su izuzetno cenili njen humanitarni rad koji je nastavila čak i nakon ubistva svog supruga u Marselju 1934. Slala je pomoć Jgoslovenskim vojnicima, pomagala siromašnoj deci i podsticala školovanje devojaka.
Po završetku Drugog svetskog rata odlazi u Englesku i živi skromno na imanju u Kentu, budući da joj je oduzeto srpsko državljanstvo, titula i konfiskovana imovina. Šarl de Gol je 1959. odlikovao velikim krstom Ordena legije časti. Umrla je 1961. godine i sahranjena je na kraljevskkom groblju, da bi 2013. njeni ostaci bili eshumirani i preneti u Sbiju gde je konačno rehabilitovana naredne godine.
