Emitovano zračenje nije se moglo izmeriti nijednim instrumentom, pa se opravdano pretpostavilo da su doze kojima su bili izloženi eksperimentatori bile smrtonosne.
Bilo je oko jedan popodne kada je te srede, 15. oktobra 1958. godine, od načelnika Odeljenja radiološke zaštite, tadašnjeg Centra za profesionalne bolesti u Deligradskoj ulici broj 29 u Beogradu, zatraženo hitno medicinsko zbrinjavanje šest lica koja su pri radu sa reaktorom u Institutu za nuklearne nauke u Vinči bila izložena prekomernom radioaktivnom zračenju. Tog trenutka započela je borba za živote mladih atomista, koja će se, na sreću njih petoro, posle prvih na svetu transplatacija koštane srži izvršenih nad njima u Parizu, uspešno završiti. Ovaj događaj ušao je u istoriju razvoja nuklearne energije, a u stručnim krugovima je poznat kao „Vinča akcident”.
Dva dana posle ovog „akcidenta” beogradska „Politika” prenela je o tome samo šturo saopštenje TANJUGA (državne novinske agencije). U nedelju, 19. oktobra, isti list objavio je kratku informaciju da je ozračene atomiste u Parizu, u bolnici „Kiri”, posetio državni sekretar za inostrane poslove, a sledeće nedelje „Politika” je prenela saopštenje Savezne komisije za nuklearnu energiju u kome se kaže „da je do tog slučaja došlo izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije” nastale „zbog uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja”, kao i „nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora”.
„Politika” upoznaje 21. novembra jugoslovensku javnost sa uspešnim oporavkom atomista, ali i sa činjenicom da je 16. novembra, u ranim jutarnjim časovima, od posledica radijacije preminuo jedan od njih, ne navodeći mu ime. Četiri meseca kasnije, 18. februara 1959. godine, isti list objavljuje da su se posle uspešnog lečenja u Parizu atomisti vratili u zemlju i da su „smešteni na Hematološko odeljenje Interne klinike Vojnomedicinske akademije, gde je preduzeta dalja briga o njihovom zdravstvenom stanju”. I to je bilo sve.
