Ašikov grob je smešten na bregu koji deli Tamnavu od Pocerine, na tromeđi atara Mrovske, Metlića i Goločela, pored puta koji povezuje Osečinu sa Šapcem. Ali, nije oduvek tako bilo.
Nekada nije bilo druma, niti staza i bogaza. A tragične junake ove priče život je nagnao da se baš u šumi sastaju, naposletku da u njoj i stradaju. Predanje o ljubavi Đule i Pavla, njihovoj sudbini i tragičnom svršetku, u ovom kraju se prenosi s kolena na koleno. Vreme je štošta oduzelo priči, ali je zahvaljujući beleškama Janka Veselinovića, rodom iz Mačve, sačuvana suština. Priča glasi ovako.
„U selu Mrovska nekada živeše gazda Filip. U susednom selu Golo-čelo živeo je drugi gazda, po imenu Jovan. Bili su to ljudi bogati za priču. Ono, sirotinja se neće nikad takmičiti, ali Boga mi, gazde hoće! Svaki hoće da je bolji, da je bešnji i silniji… Ako je imanje, on hoće da je njegovo bolje grupisano, pa da prkosi svome takmacu. Ako je konj, on hoće da jaše bešnjeg hata, i hoće da svi kažu – jeste, i ono i onaj je gazda, al’ ovo je bolji. E takvi takmaci behu Filip i Jovan… Bog im dao svega dosta, a taština ih gonila da pribavljaju još i više, samo da jedan od drugog bolji budu… Domovi njini bili su čitavi gradovi, a zgrade oko kuća čitave varoši…
Filip i Jovan behu slični i još po nečem: oba domaćina od poroda imadoše samo jedno dete – Filip ćerku Đulku, koju od milošte zvaše Đula, a Jovan sina Pavla. I oba se utrkivaše ko će naslednicima omogućiti lepši i raskošniji život. Međutim, deca njihova živela su poput druge ondašnje mladeži, provodeći radni dan na njivi ili u kući, a praznike kraj crkve i u kolu. Đula i Pavle se tamo nisu upoznali. Sreli su se slučajno, u šumi iznad sela, jednog svečanika kada su oboje besciljno tumarali planinom. Devojka je odmah prepoznala momka. Momak je pomislio da je reč o šumskoj vili. Dugo su razgovarali. Reč po reč, detalj po detalj, i ljubav je planula…
Duže od dve godine zaljubljeni par se krio i plašio sopstvene senke. Za njihovu ljubav su znale samo ptice, zečevi, šuma i bistri potoci. Nadali se da će ih Bog sačuvati, da će se čudo dogoditi, da će njihovu ljubav odobriti. Ali se nade izjaloviše. Kako je njihova ljubav jačala, tako se i mržnja njihovih roditelja povećavala. Teška, zloslutna i jarosna mržnja, za koju niko ne znade ni početak ni uzrok… A onda, poput groma iz vedra neba, saznalo se i za ovu zabranjenu vezu. Filip, otac Đulin, poludi od jeda i iste večeri poruči jednom gazdi sa Cera da već sutradan požuri sa proscima. Pre bi je, kaže, i mrtvu držao nego u kući njegovog zlotvora video. Ništa manje besan ne beše ni njegov takmac u susednom selu. I ciganku crnu da si doveo, govorio je Jovan, ako bi ti na srcu bila, ne bih reč rekao. Al’ šćer onoga u svom domu da trpim neću, pa makar ni sina nemao!
Kada je čula šta otac namerava, Đula se pred ikonom zarekla da će se ubiti. Ipak, požele da još jedared vidi svoga Pavla. Po jednom devojčetu poruči da je te noći sačeka na mestu na kom su se najpre videli i upoznali. A šta će posle toga biti, mislila je Đula, Bog će znati. I Pavle krete… Beše to ona noć kad belina sve pomrači. Mećava je šibala planinom, mraz je lomio kamenje i granje, zloslutni fijuk vetra se zarivao u srce nesrećnog putnika. Pavle je stajao i osluškivao. Đula je kasnila. U jednom trenutku, učini se da je nešto čuo. Krete u tom pravcu i povika je imenom. Pucanje učesta. A onda se krv u njemu zaledi! Umesto voljene devojke, pred njim se pojaviše vuci. Najpre jedan, za njim i ostali.
„Pomozi Bože”, povika Pavle, pogleda ka nebu, prekrsti se i odlomi poveću granu. Ubrzo poče i neravnopravna borba. Kurjaci su nasrtali, nesrećnik se očajnički branio. Jedan za drugim, vukovi padaše oko njega. Naposletku, ostade samo jedan. Okuraženi Pavle tada povika: „Hvala ti Bože, više mi ne trebaš. Sa ovim ću i sam raskrstiti”. I poteže toljagu koja se prelomi na leđima zveri. Seti se i noža, povuče ga iz cagrija i zari ga u srce životinje. Taman se uspravi, kad se pred njim stvori novi čopor izgladnelih zveri…
A kroz noć je trčala devojka. Hitala je Đula na sastanak s Pavlom, žurila da poslednji put vidi svog dragana, jer te večeri bi isprošena. Kad priđe ceru, ona se užasnu… Krvavo poprište joj stvori sliku jezivog događaja. A kad u snegu pronađe i Pavlovu desnu ruku, srce joj se slomi. Pomilova ukočene prste, stavi hladnu šaku na svoja nedra. Jeziva stvarnost, bol, strah i nestvarna zima, sve se to poče mešati i polako nestajati. Đulku obuze neka topla obamrlost i ona se polako otisnu u dubok san iz koga se neće vratiti. Dugo su nesrećni roditelji tražili svoju decu. I nađoše ih. Ispod Cera najpre ugledaše smrznutu Đulu, a na njenim grudima i Pavlovu ruku. Na mestu na kom ih nađoše oboje sahraniše. I kameni beleg udariše. Narod reče da su se tu i izmirili.”
Na ovo mesto su oduvek mladi dolazili. Nekada tajno, po hladu, nekada buntovno i otvoreno. Nad grobom nesrećnih stradalnika bi se prekrstili, poljubili i za večnu ljubav pomolili. Narod veruje da njihovu ljubav čuvaju Đula i Pavle. I zaista, malo se ko raziđe sa Ašikovog groba da vezu ne učvrsti, da ljubav u crkvi ne kruniše.
