General Pijoren de Mondezit, komadant savezničke misije na Krfu, gde su Srbi bili u izganstvu tokom Prvog svetskog rata, zabeležio je vic koju su tada pričali srpski vojnici u kome je oslikana sposobnost srpskog roda da i u najvećim mukama ostanu vedri i spremni na šalu pa i na svoj račun ako treba.
A evo kako ide vic:
“Gospod Bog oseti jednoga dana potrebu da se odmori, i reče Svetom Petru da naredi mir i tišinu na zemlji. On je već počeo da svlači obuću leve noge, kad se začu larma.
– Šta je to? – upita Gospod.
– To su Srbi – odgovori Sveti Petar.
– Šta hoće?
– Oni su u ratu sa Turcima.
– Ko je u pravu?
– Pa Srbi, Gospode. Uostalom, vi dobro znate da su Turci nevernici.
– Dobro. Zaštiti Srbe i neka me ostave na miru!
Srbi su potukli Turke… Bog postiže da se potpuno izuje. Začu se nova larma.
– Šta je?
– Srbi, Gospode.
– Opet! Pa šta hoće?
– U ratu su sa Bugarima.
– Pa, Bugari nisu bezvernici. Ko je u pravu?
– Srbi, Gospode. Bugari hoće da im uzmu Makedoniju koju su oni krvlju osvojili.
– Dobro. Zaštiti Srbe, ali neka me jedanput ostave na miru!
Srbi su potukli Bugare i Bog se skoro potpuno svukao, kad se začu još žešća larma nego li pre.
– Šta je? Kazuj brzo, Sveti Petre, jer mi se mnogo spava.
– Gospode, opet Srbi. U ratu su s Austrijancima, Nemcima, Bugarima i Turcima. Ali, Srbi su u pravu.
– To je mogućno, ali naposletku mnogo me gnjave! Pošlji ih do đavola za sada, pa ćeš mi o tome govoriti kad se budem probudio.”
