Most ljubavi u Vrnjačkoj Banji postoji već stotinama godina.
Kao znak neraskidive veze, zaljubljeni dolaze na ovaj most da bi zakačili katanac.
Gotovo da u Srbiji nema osobe koja nije čula za Most ljubavi u Vrnjačkoj Banji. O ogradu mosta zaljubljeni kače katance kao znak neraskidive veze, tako da se ograda sada gotovo i ne vidi.
Zaljubljeni mogu katanac doneti ili ga kupiti na nekoj od obližnjih tezgi, a obavezno je da na njemu flomasterom ispišu svoja imena. Za katanac moraju imati tri ključića.
Kada zaključaju katanac za ogradu, jedan ključić bace u reku „da ga odnese u dubok o more i da niko više vezu ne može da raskine“. Preostala dva treba da zadrži po jedna zaljubljena strana, kao dodatno osiguranje.
Od 2008. godine ovaj običaj ustalio se i u Parizu. Svake godine na hiljade zaljubljenih dolazi u Grad svetlosti kako bi svoju ljubav zaključao na Mostu umetnosti, a ključić bacio u Senu.
I dok su Parižani tek u 21. veku počeli sa ovim običajem, kod nas on postoji već stotinama godina, kada su prvi katanac zaključali jedna srpska učiteljica i jedan srpski vojnik.
U tekstu „Zveket ljubavi na mostovima u Parizu“, objavljenom u američkom Njujork tajmsu, navodi se da su pariski mostovi poznati u celom svetu, ali da je Vrnjačka Banja preteča svih njih jer je prvi katanac na tamošnjem mostu stavljen još pre sto godina i značio je zalog ljubavi srpskog vojnika, koji je krenuo na front, svojoj izabranici.
Neposredno pred Prvi svetski rat, zavoleli su se učiteljica Nada i srpski oficir Relja. Zavoleli se i jedno drugom obećali. Bila je to ljubav o kojoj su svi pričali, koja je plenila pažnju svih Vrnjčana. Ali, došao je rat sa svim užasima koje sobom nosi srpski-oficir Relja odlazi u Grčku na ratište. Odlazi da se više nikad ne vrati, zbog prelepe Grkinje u koju se zaljubljuje te raskida zaruke sa Nadom. O njegovoj daljoj sudbi legenda ne kazuje ništa, ali zato Nadinu sudbinu zna svaki Banjcanin. Zbog prevelike tuge ona svakim danom kopni i naposletku umire, mlada i nesrećna.
Ova priča bi davno bila zaboravljena da je svojim stihovima nije ovekovečila Desanka Maksimović.
U jednoj od svojih poseta Vrnjačkoj Banji Desanka je od starijih meštana doznala za ljubavnu priču mlade učiteljice i srpskog vojnika, te je, inspirisana njome, napisala jednu od svojih najlepših ljubavnih pesama: “Molitva za ljubav”.
MOLITVA ZA LjUBAV
Brzo kao kratkovečne cveća liske
i ova ljubav staće da se kruni i drobi:
žedan je zaborava tamni vir.
O, Bože, drugi ti se mole za sreću i mir,
a ja: sačuvaj u srcu mom, zarobi,
jučerašnjeg dana nestalni pram.
Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu
škrinju, načini je ljubavi hram.
O, duša moja ne moli sreću za se –
sve dosadašnje radosti nek se snište –
ali pobožno ona od tebe ište
da dan se ovaj od strašnog brodoloma spase.
Bez pomoći tvoje povenuće sve brzo
kao bulka u zrelome žitu i lanu.
O, Bože ne molim za sreću, za radost, za slast.
Da bol ovaj ne umre, mene je strah;
da oganj sveti što u meni planu
ne sagori iznenadno u prah,
ne razbukti se prekonoć u strast.
Desanka Maksimović
(1898-1992)
