Mač
U srednjem veku su postojali su različite vrste mačeva, jednoručni i dvoručni, kratki i duži, jednosekli i dvosekli. U doba Nemanjića upotrebljavani su teški mačevi koji su držani sa obe ruke da bi kasnije u upotrebu ušli i laganiji i tanji koji su se mogli držati u jednoj ruci.
U Srbiju su mačevi stizali iz Nemačke, donosili su ih najamnici i veoma cenjeni su bili oni iz grada Pasaua na čijem sečivu je bio ugraviran vuk. Ti mačevi su u narodu dobili ime „Vukovac“.
Postojao je i mač zvan „Srpski mač“ (najupečatljiviji detalj bila je okruglina na dršci) a kovani su i kod nas. U Dečanskoj hrisovulji pominje se izvesni Bogdan Mčar (ili Mačar).
Majstori za kovanje mačeva bili su veoma cenjeni, a često ime za njih u našoj narodnoj epici je Novak, što nije slučajno jer se radi o anagramu reči „kovan“. Najranije pominjanje srpskog mača nalazi se u testamentu dubrovačkog mačara Dobriča iz juna 1391: „dele doe spade schiavonesche“.
Evo i njegovog opisa: ulegnuće po bočnim ivicama i gornjoj površini, proširenje na sredini, horizontalna ovalna jabuka na dršci, krsnica blago povijena naniže. Naša tradicija pripisuje maču i magijska svojstva, naročito onima kojima je neko ubijen. Smatralo se da mač ima i lekovita svojstva ako bude upotrebljen u pravom ritualu. Mačevi su često bili ukrašavani simbolima religije onih koji su ih nosili.
Na srpskom oružju nalazili su se likovi Bogorodice i svetaca, dok, s druge strane, mačevi ukrašeni likovima vuka ili zmaja imaju veze sa paganstvom. Naime, tim životinjama je pripisivana natprirodna moć pa je samim ona tako prelazila i na oružje. Kosančić Ivan je prema predanju nosio mač „Zmajevac“ za koji se smatralo da nije iskovala ljudska ruka. Na sečivima mačeva često su bile ispisivane razne maksime ili citati iz Biblije, u romanu „Duge noći i crne zastave“ Marko Kraljević nosi mač na kome je ugravirana latinska metafora „Provehito in altum“.
Koplje
U srednjem veku koplje je bilo jedno od najrasprostranjenijih oružja, njegova izrada bila je jednostavna: na vrh dobro obrađene motke stavljan je šiljak ili dvosekla oštrica. Donji deo koplja takođe je bio okovan gvožđem radi balansa.
Postojalo je više vrsta kopalja, a neka su, poput viteških, bila dugačka i do pet metara. Neka su služila samo za ubod, druga za ubod i bacanje. Koplje je bilo oružje pešadije i konjice podjednako.
Buzdovan
Buzdovan je bio tzv. mlatno oružje i bio je naročito efikasan u borbi protiv protivnika koji nosi verižnu košulju ili pancir pa ga je teško povrediti mačem.
Postojala je vrsta buzdovana sa lancem koji se pričvršćivao za glavu od gvožđa. Buzdovan je bio skupo i teško nabavljivo oružje, često se koristila jeftinija verzija gde su se u dobro obrađeno drvo ukivali metalni klinovi. Prema narodnoj pesmi Miloš Obilić je bio naročito vešt u rukovanju buzdovanom.
Bojna sekira
Sekira je prevashodno bila oruđe i često se zaticala kod sebara, zavisnih seljaka na feudima u srednjem veku. Postojala je njena bojna verzija i koristila je da se njome raspara oklop ili verižna košulja.
Nije bila mnogo omiljena među srpskim vitezovima koji su preferirali mač ili buzdovan, ali je među ratnicima bilo onih koji su bili pravi majstori u rukovanju njom.
Luk i strela
Pored u boju, luk i strela su korišćeni u lovu, disciplini koja je bila veoma cenjena u srpskom srednjem veku. Srpski plemići i vojnici bili su dobri strelci. Postoji zapis o bici kod Velbužda gde su značajan doprinos pobedi dali srpski strelci koji su desetkovali protivničke trupe. Luk i strela su se najčešće pravili od jasenovine ili javorovine.
Najbolja tetiva za luk dobijala se od tetive konja. Dužina strele bila je oko 60 cm. Postojali su razni vrhovi strela, od onih koji su bili župčasti, do onih koji su bili kao igle, da bi lakše prošli kroz alke na verižnjači.
U tobolcu koji se najčešće nosio za pojasom (ređe na leđima) nalazilo se dvadeset pet strela. Dobar strelac mogao je veoma brzo da odapne veliki broj strela i stavljeni u dobar poredak, naročito na višem terenu od protivnika, strelci su znali da naprave veliku štetu u protivničkim redovima.
Luk i tobolac sa strelama bili su obavezni deo borbene opreme jednog viteza. U srednjovekovnoj Srbiji zanat izrade lukova i strela bio je veoma rasprostranjem o čemu govore imena nekih mesta npr. Strelice, Lukovo…
