Tragična sudbina petnaestogodišnje Aranđelovčanke koja je 6. novembra preminula na VMA, nakon što je četiri dana ranije na žurki popila tabletu ekstazija, igrom sudbine donela je sreću drugoj aranđelovačkoj porodici – porodici Tamare Dobričić (41), majci troje dece, koja je čekala na transplantaciju srca.
U Tamari je posle tragedije zakucalo srce nastradale Sofije, čiji su roditelji dali pristanak za doniranje njenih organa. Čije je srce dobila, Tamara je saznala 18. novembra, nakon čega je objavila dirljivu poruku na svom Fejsbuk profilu: „U momentima kao što je ovaj ne postoje reči… Te večeri iz emisije saznajem čije srce produžava moj život. Tuga neizmerna u jednom domu, maltene u komšiluku, s druge strane neizmerna sreća u drugoj kući. Aranđelovac, samo tu se ovakva čuda dešavaju… Kako iskazati zahvalnost porodici donora? Kako se poneti da bi ostao čovek? U meni jača ovo divno srculence. Znaj, anđele moj, čuvam ga. Uvek ću ga čuvati…”
Tamara, koja je još u bolničkom ležaju Kliničkog centra Srbije, kaže da su njeni zdravstveni problemi počeli još 2002. godine.
-Tri godine kasnije konstatovan mi je miokarditis, ozbiljno oboljenje srca, i bilo mi je dobro do pre četiri godine, a onda opet problemi. Godine 2015. su mi ugradili dva pejsmejkera, ali mi se stanje stalno pogoršavalo, i početkom ove godine sam stavljena na listu za transplantaciju. Prošlog meseca mi se stanje znatno slošilo. Kraj. Znala sam da mi se bliži kraj. Završila sam u bolnici, u Urgentnom centru, a onda na Odeljenju za transplantaciju. I onda 6. novembra dolaze doktorke u moju sobu i kažu da postoji mogućnost da u toku večeri dobijem srce. Nisam verovala u to jer je i ranije bilo nekoliko najava, poziva, čekanja, ali ništa…Uveče, oko 19 sati, sve je počelo. Ušao je doktor i skinuo mi pejsmejker. Znala sam da je to početak transplantacije. Uspavali su me i tu noć su me operisali. Sutradan sam se probudila s novim srcem – priča Tamara.
Posle 11 dana saznala je čije je srce dobila.
– To nije bilo lako saznati. Mi smo Aranđelovčani, svi se znamo. Ja tu porodicu poznajem. Kod njih smo u radnji kupovali nameštaj. I Sofiju sam videla nekoliko puta. Uvek radosno dete, veselo. Ona nije bila narkoman, nije se drogirala. Tu noć ju je dečja radoznalost odvela u smrt, nažalost. To je jedino čega se i ja bojim za svoje troje dece – priča Tamara.
Kaže i da se za sada nije čula sa Sofijinim roditeljima.
-Ja sam još u bolnici i biću ovde bar naredne dve nedelje. Posle toga ću biti kod kuće, ali još mesec dana bez kontakta s drugima zbog virusa. Imam želju da odem kod njih, ali se istovremeno plašim jer možda ne bi trebalo. Osećanja su mi toliko pomešana da ću odluku o susretu prepustiti Sofijinoj porodici. Neka oni odluče. Meni je teško, a ne mogu zamisliti kako je tek njima. Ja sam njima zahvalna što su odlučili da budu donori. Znate, ovde u bolnici ljudi umiru svaki dan čekajući na organe. I to je veoma teško. Svima je teško, nama pacijentima, doktorima, medicinskim sestrama – priča Tamara.
Tamara je pre bolesti radila na gradskoj televiziji i zna šta se dešava u gradu kada je u pitanju narko-mafija.
– Mogu samo da poručim roditeljima da svoju decu vaspitavaju onako kako su nas vaspitavali naši roditelji. Držite ih pod kontrolom jer se strašne stvari dešavaju na ulici – kaže Tamara.
Otac nastradale devojčice Sofije, Boris Siljanoski, nije imao snage da priča za medije.
