Beogradske priče: Prve kafanice u Beogradu i gde se počela uz kafu da se toči i rakija

Ćetiri kapije su umnogome određivale život i izgled starog Beograda, koji je danas tek pomalo očuvan u starom, gradskom jezgru. I to više po nazivima njegovih pojedinih delova nego po očuvanim zdanjima koja su vetrovi mnogobrojnih ratova izmestili u istoriju. Kapije su bile mesta gde se ulazilo u grad i izlazilo iz njega.

Kako beleži Radoje Dedinac, grad je opasavao šanac, širok i dubok opkop oko grada, a počinjao je od parobrodnog pristaništa na Savi. Dedinac svoje beleške stvara na samom početku 20. veka, 1901. godine, dok se seća nekadašnjeg izgleda Beograda.

Od Save do Dunava

– Šanac se peo u pravcu današnjih Velikih stepenica do beogradskog povijarca (što je stara reč za uzak put), pa išao sve ivicom toga povijarca, sadašnjim Kosančićevim vencem, i zatim dalje skretao Topličinim vencem ka Pozorištu. Odatle se spuštao naniže ka Dunavu. U ravnici dunavskoj išao je krivudajući u pravcu ka Tvrđavi…

Na ovoj trasi nalazile su se Sava-kapija, Varoš-kapija, Stambol-kapija i Vidin-kapija.

Varoš-kapije se jasno seća i Branislav Nušić, koji joj posvećuje posebnu pažnju u spisu o beogradskim kafanama. Možda najinteresantniji podatak koji će se dopasti ljubiteljima čašice jeste onaj koji Nušić ističe – da su prve kafanice, gde se počela uz kafu točiti i rakija, nikle u hrišćanskim delovima varoši, na Varoš-kapiji i na Dorćolu.

– One na Dorćolu već uveliko su zbrisane sa lica zemlje te zamenjene novim građevinama, a na Varoš-kapiji još i danas postoje onakve kakve su bile pre sedamdeset i osamdeset godina – beleži Nušić, doduše u svoje vreme, tridesetih godina prošlog veka. – Na onome čvoru, ispod Saborne crkve, u blizini stare Valožićeve knjižare, i danas postoji netaknut deo staroga Beograda i u njemu kafanice koje sada plaćaju veću mesečnu kiriju no što je njihovo zidanje pre osamdeset godina koštalo.
Besmrtni dramski pisac, i možda najbolji tumač ovdašnjeg duha, umeo je veoma dobro da opiše ambijent tadašnjeg grada:

– Onaj kraj od Saborne crkve pa ka Savamali nazivao se Varoš-kapija, po kapiji koja je bila tu gde je docnije bila Valožićeva knjižara. Ta je kapija bila na onome šancu koji je opasivao celu varoš. Sve do bombardovanja 1862. godine, tu su kapiju čuvali turski nizami. Ta je kapija bila od kamena i debelih greda, te su joj se temelji nalazili dugo zatim, kadgod bi se u tom kraju koja kuća podizala. Varoš-kapija je bila najživlji deo Beograda, jer tu je stanovalo čisto srpsko stanovništvo, dok je na Dorćolu bilo izmešano sa Turcima, Cincarima i Jevrejima. Tada je na Varoš-kapiji postojalo i srpsko groblje, pre onoga kod Markove crkve na Batal-džamiji. To se groblje prostiralo od Varoš-kapije na Zeleni venac i tek je 1828. godine izmešteno ovamo na Tašmajdan.

“Nezavisna Srbija”

ŽIVOT Srba u Beogradu bio je sabran i koncentrisan u ovom delu grada, pa je bilo prirodno da na tom mestu bude i najviše kafana. Naniže od Saborne crkve nalazila se najstarija među njima, “Nezavisna Srbija”, u kući koja je bila nazidana osamdesetih godina 19. veka. Kako je objašnjavao Nušić, “prihvatila je za svoju firmu politički događaj proglasa nezavisne Kneževine Srbije”.

Nekada je tu bila malena Javorska ulica, koja je dolazila do živopisne kafane “Varoš-kapija”. To je bila, beležio je Nušić, “niska i simpatična kafanica koja ima stalne svoje goste koji je godinama ne napuštaju”.

– Druga kafanica na istome frontu, upravo na uglu Javorske ulice i Varoš-kapije, jeste “Crni konj”. Ona je znamenitija od one prve po tome što su se tu zbirale prve naše komite, još pre no što se komitska akcija javila kao organizovani pokret. Prvi četnici, koji su na svoju ruku i samostalno, kao hajduci, vodili borbe sa Turcima, obično su na zimovnik prebegavali u Beograd, očekujući tu da grade proleće. Tada su oni po celu zimu provodili u toj maloj kafanici kod “Crnoga konja”, tu se zbirali, tu dogovarali o daljem radu na proleće. Tu je, u toj kafanici, probavljao tada zimske dane i poznati komitski vojvoda Gligor Sokolović. Tek docnije, 1903. obrazovan je komitet u Beogradu, te pristupio organizaciji ovih komita i već početkom 1904. godine prebacio preko granice dve organizovane čete.

Ne bi to bilo sve, jer je ovaj deo grada odvajkada odisao kafanskim životom, pa pažljivi pisac nastavlja ovaj “kafanski putopis” imenujući druga znamenita okupljališta, a posebno ističe “Srebrnu kuglu”. To je kafana ispred koje su se nalazile barikade kada su krenule srpsko-turske zađevice 1962. godine, koje će rezultirati konačnim oslobođenjem pet godina kasnije.

– Tada se počeše na izlazima prema gradu podizati barikade i na njima se pojavili građani-dobrovoljci – beležio je Nušić. – Jedna od tih barikada bila je kod Saborne crkve, upravo na mestu koje zatvara prodiranje na Varoš-kapiju. To je bila licejska barikada, jer su na njoj bili sami omladinci, licejci, a komandant – starešina te barikade, bio je proslavljeni poeta i rodoljub Stevan Vladislav Kačanski. (Licej je bio preteča Velike škole.) Štab ove licejske barikade, to jest mesto gde su se umorni dobrovoljci potkrepljivali, bila je kafana “Srebrna kugla”, koja je upravo bila u pozadini same barikade.

Ideje o pozorištu

Dabome da Nušić ne bi bio to što je bio da nije zabeležio i veoma fin podatak kako se na stotinu metara ispod “Srebrne kugle”, niz Pop-Lukinu ulicu, nalazi i danas kafana “Zlatan grozd”. Nekada se ta kafana zvala “Engleska kraljica”, a bila je, pre “Pozorišne kafane” i pre “Dardanela”, prva naša pozorišna, odnosno glumačka kafana.

Na ovom mestu viđeni su i začeci samog pozorišta u Beogradu, jer vredni hroničar beleži i kako je predstave gostujućih pozorišta kod “Engleske kraljice” posećivao i sam knez Mihailo Obrenović. Posle jedne uspešne predstave knez je Jovanu Đorđeviću dao reč da će sazidati Narodno pozorište, a tome se, zaista, vrlo brzo pristupilo.

Branislav Nušić dodaje još da “ispod ‘Engleske kraljice’, odnosno današnjega ‘Zlatnog grozda’, na uglu gde se sretaju Pop-Lukina i Brankova (nekadanja Gospodska ulica), postoji odavno već kafana ‘Zlatan konj’. I kao što na Varoš-kapiji ima dva konja, crni i zlatan, tako ima i dva grozda, zlatan i običan grozd. Ovo drugo ime nosi kafanica ispod Državne štamparije koja se zove kafana ‘Kod grozda’, ali je još poznatija pod imenom: ‘Arsa kod grozda’, po dugogodišnjem svom kafedžiji Arsi.”

– Treba pomenuti još jednu kafanicu koja je osamdesetih godina prošloga (19) stoleća bila veoma posećivana, a to većinom od radnika, pa i činovnika iz Državne štamparije, a zvala se “Kaljavac”. To je bila jedna mala kuća, severu okrenuta, sa velikom baštom i voćnjakom. Doći do ove kafanice bio je po rđavom vremenu čitav problem, ali ipak, a naročito subotom, kad radnici prime plate, ova bi kafanica oživela, te se orila zadovoljna pesma sve do zore!
Kosturi kao spomen

Upečatljiv završetak pripovedanja Nušić je ostavio kao posvetu neznanim precima u Beogradu.

Zdanje Državne štamparije je odavno srušeno i današnji sugrađani ga ne pamte, a ta važna institucija premeštena je u potonji BIGZ, pored Mostara. Nušić se na dirljiv način vraća prostoru o kojem pripovedamo.

– Interesantno je da je taj ceo kraj, pa i prostor gde je Državna štamparija, u dužini sve skoro do Varoš-kapije, bilo srpsko pravoslavno groblje početkom 19. stoleća. Kad je ta ulica nešto malo regulisana, i porušena jedna straćara spreda Pop-Lukine ulice, pri prekopavanju, iskopavan je kostur do kostura.
Kafane i politika

Vaskoliki beogradski politički život odvijao se u kafanama, i toj pojavi Branislav Nušić posvećuje veliki deo svojih sećanja. Čitalac brzo uviđa da se mnogo toga u gradu nije promenilo od Nušićevih vremena.

– Naišao je zatim partijski život, koji je još više vezao ljude za kafane, i to do toga stepena da su kafane već bile i politički obeležene. Bilo je kafana liberalnih, naprednjačkih i radikalnih, i nikad, ili vrlo retko bi privrženik jedne partije zalazio u kafanu druge partije. Partije su u tim kafanama imale i svoje klubove, pa često i kancelarije; tu su se držale konferencije, tu zborovi, tu su se zbirali i dan i noć privrženici te raspravljali svoju partijsku politiku. A za vreme opštinskih ili skupštinskih izbora, te kafane su postajale štabovi… Često, prilikom izbora, te su kafane služile i kao ambulante, gde se donosio pokoji svesni glasač razbijene glave da mu se isperu rane i da se potkrepi. I ne samo politički, već i sav duhovni život kretao se u kafanama. Ako je trebalo provesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima, a zatim, kad je te sastanke trebalo pretvoriti u konferencije, povlačilo se u one “zasebne” sobe, gde se uvek do duboko u noć većalo. Mnoga i mnoga inicijativa, koja danas ima široke zamahe, nikla je u tim kafanskim zasebnim sobama.

ŠTAMPARIJA I ĐURA

Preko puta kafane “Kod grozda”, nešto malo niže, u Pop-Lukinoj ulici, postoji danas kafana koja se zove “Radnička kasina”, a nekad se zvala “Kafana kod Luke Vukalovića” i imala je na firmi naslikan lik ovoga hercegovačkog ustaškog vojvode.

Dakle, početkom 20. veka, kada je Nušić vodio ove beleške, takva kafana je još postojala, a termin “ustaš” podrazumevao je komite i ustanike, i niko nije slutio da će dobiti i zlokobni pojavni oblik u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.

– Kako ta kafana leži preko puta Državne štamparije, nije čudo što su joj najčešći gosti bili činovnici i slovoslagači iz štamparije – piše dalje Nušić. – U svoje doba, kao korektor Državne štamparije, veliki deo dana, pa i noći, provodio je u ovoj kafani Đura Jakšić, te je, vele, i mnogu svoju pesmu tu, u toj kafanici, napisao.