Nije za pohvalu što naš prosečno obrazovan čovek misli da sva prošlost Srbije pripada caru Dušanu, knezu Lazaru, lozi Nemanjića i kasnijim vladarima. Stara Srbija imala je velike ličnosti, graditelje naše istorije, čiji su životi, ponekad i kontroverzni, i ono što su učinili ostali u tami. Polazeći od ovog stava Miroslav Todorović (1941) je ispisao višestruko zanimljivu publicističku knjigu “Zaboravljeni srpski vladari i njihove zemlje”, nastalu, kako ističe, na osnovu istraživanja po starim arhivama. Ovaj dugogodišnji sudija i advokat, po vokaciji pisac, objavio je nekoliko zapaženih romana i zbirki pripovedaka.
Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit u delu “O upravljanju carstvom” beleži kako je u njegovo vreme vladao potomak onog “kneza” koji je doveo Srbe na Balkansko poluostrvo, tada pod carem Iraklijem. Bio je to Višeslav 780. godine, prvi srpski vladar, koga istorija pominje pod imenom “otac Srba”. O njegovom sinu Radoslavu i unuku Prosigoju zna se da su više od ostalih župana svoje vladavine usmeravali ka uvođenju reda unutar srpskih plemena naseljenih oko gornjeg toka Tare, Pive, Lima i Drine.
Prosigojev sin prvenac, Vlastimir, bio je znamenita pojava svog vremena i praktično osnivač prve srpske države, a kao vladar javlja se 850. godine. Srcem, mačem i umom uspeo je da potpuno potisne vizantijsku vlast i sa svoje teritorije protera njene činovnike i vojsku.
– Otuda se, bez preterivanja, može reći da su Srbi pod njegovom zastavom prvi put u svojoj istoriji stekli punu nacionalnu slobodu i državnost. Knezu Vlastimiru pošlo je za rukom da posle dugogodišnjeg ratovanja sa srpskih teritorija protera i Bugare i proširi svoju vlast nad Travunijom, uz saglasnost njenog župana Krajine, za koga je udao svoju ćerku – kaže Todorović.
Kneževski presto Vlastimir je preneo na najstarijeg sina, Mutimira (850-862) koji je odmah došao u sukob sa bugarskim knezom Borisom. Uspeo je da izađe kao pobednik zarobivši njegovog sina Vladimira, zajedno sa 12 vlastelina. Bugarski imperator bio je prinuđen da izmoli mir uz ponižavajući uslov da za vreme njegove vladavine noga bugarskog vojnika neće kročiti na srpsku stranu.
Takve vojne i diplomatske uspehe, međutim, pomutili su sukobi i razdori na kneževskom dvoru, sa kojima je, kako primećuje Miroslav Todorović, zanavek zasađeno seme srpske nesloge. Nezadovoljnu i pobunjenu svoju braću, Stojimira i Gojnika, Mutimir je otpravio u bugarsko zatočeništvo, a da bi koliko-toliko okajao grehe, organizovao je drugo po redu masovno krštenje svog naroda 879. Pred smrt 891. presto je ostavio najstarijem sinu Pribislavu, mladom i slabašnom vladaru, sa kojim će biti prekinuto nasledno prenošenje vlasti po dinastijskom ustrojstvu, sa oca na najstarijeg sina. Pribislava je grubo svrgao brat od strica agresivni i ambiciozni Petar (897-917) proteravši ga sa braćom Branom i Stefanom u Hrvatsku.
Petrova vladavina obeležena je “čvrstom rukom” i bratoubilačkim krvavim borbama. Prva žrtva te borbe za vlast bio je Bran, koga je garda, kao neuspelog pučistu, oslepela, a glavom je platio i Klonimir, nevešto pokušavajući da se domogne prestola. Njegova nastojanja da uspostavi što prisniju vezu sa Vizantijom prozreo je bugarski car Simeon (893-927) i svom silinom udario na srpske teritorije. Gubeći na bojnom polju, Simeon je pribegao lukavstvu i, kako se pretpostavlja, pozvao ga na pregovore na svojoj teritoriji. Lakoverni knez Petar stigao je u zakazano vreme sa pratnjom, ali je odmah bio okružen bugarskom carskom gardom, okovan u gvožđe i prebačen u tamnicu Prespe, gde je okončao život. Ostao je upamćen kao vladar koji je svojoj zemlji uspeo da osigura mir od pune dve decenije.
Posle takvog događaja, osokoljeni Bugari doveli su na vrh piramide srpske vlasti čoveka za koga su mislili da je njihov i telom i dušom, kneza Pavla Branovića (917-920), sina oslepljenog Brana, unuka kneza Mutimira i praunuka rodonačelnog kneza Vlastimira. To se Vizantiji nije svidelo, pa su učinili sve da proguraju svog favorita, Zaharija, sina svrgnutog Pribislava. Oprezni Pavle, međutim, bez teškoća je zarobio svog zavedenog brata od strica i okovanog ga prosledio Bugarskoj. Suočen, međutim, sa snažnom Simeonovom silom, Pavle je bio prinuđen da presto prepusti Zahariju i prema istorijskim podacima, umro je u tuđini.
Zaharije (921-924) je nastojao da sklopi čvrst savez sa Vizantijom, koja je u to vreme bila u ratu sa Bugarskom. Uvređeni car Simeon nije mogao da otrpi toliku drskost svog doskorašnjeg sužnja, udario je svom snagom velikom vojnom silom, pa je nemoćni Zaharije bio primoran da bira između dva zla, priznanja potpunog poraza ili bekstva. Izabrao je ovo drugo, prebacio se u susednu Hrvatsku i prema zlim jezicima, u njegovom liku Srbija je dobila preteču Vuka Brankovića.
Odmah posle toga prepredeni car Simeon namamio je na svoj prostor viđene srpske župane sa izgovorom da zajednički ustoliče novog srpskog vladara Časlava, rođenog i odgajanog u Bugarskoj, Klonimirovog sina iz braka sa bugarskom plemkinjom. Srpski velikodostojnici, međutim, odmah su pogubljeni, a oni koji nisu došli pobegli su istog časa, praćeni velikim delom uplašenog stanovništva u Hrvatsku.
Za sedam godina bugarske vladavine u srpskim zemljama nastala je prava pustoš. Kako se pripoveda, Časlav je po dolasku u Srbiju našao 50 ljudi bez žena i dece, koji su živeli od lova. Ipak, uspeo je da obnovi krajeve u koje su došle izbeglice iz okolnih zemalja i da, koristeći povoljne međunarodne okolnosti, proširi granice Srbije. Više pameću, nego oružjem, praktično je vratio državu u okvire koje je postavio još knez Vlastimir.
U znamenitom “Letopisu popa Dukljanina” zapisano je puno dramatičnih zapleta o junačkim podvizima kneza Časlava (931-960) u borbi za Mađarima. Prema toj priči, uspeo je da u jednom boju do nogu potuče mađarsku vojsku, dopustivši preživelim ratnicima da ponesu mrtvo i obezglavljeno telo svog gospodara Kiša. Postoji i nastavak te priče iz pera nepoznatog vizantijskog hroničara, koji je zabeležio da je osvetoljubiva Kišova udovica, predvođena posebno odabranim ratnicima, krijući se pod plaštom dvorske dame, iznenada udarila na raštrkanu srpsku vojsku u oblasti današnje Mačve. Pohod je završen zarobljavanjem iznenađenog Časlava, koji je vezanih ruku i nogu bačen u Savu.
Tako su Srbi ponovo utonuli u veliki mrak, a nada se vratila tek sa pojavom kneza Vladimira (1015), koji je stolovao u Duklji. Zbog vezivanja za vizantijski carski dvor i aktuelnog cara Vasilija II, ozbiljno se zamerio ojačalom makedonskom caru Samuilu i pao u njegovo zarobljeništvo. Vladimirovo ropstvo jedan nadahnuti dvorski učitelj pretočio je u poemu o dirljivoj ljubavi koju je kao zarobljenik ostvario sa carevom ćerkom, prelepom Teodorom. Strogom Samuilu nije preostalo ništa drugo nego da blagoslovi ovu vezu nalik na bajku, ali dirljiva romansa je bila kratkog veka. U borbi za presto posle Samuilove smrti, na cilj je prvi stigao njegov sinovac Vladislav, koji je samo nekoliko dana posle ustoličenja svom zetu priredio prijem u prestonici Prespi, a u znak poverenja poslao mu krst od suvog zlata. Pobožni Vladimir prvo je svratio u crkvu, gde je na prevaru posečen. Na zauzimanje Vizantije proglašen je svecem, a dan njegovog stradanja 22. maj 1015. obeležen je u crkvenom kalendaru crvenim slovom.
