Za titulu najkraće ulice u Beogradu “u centimetar” se bore tri sokačeta na tri potpuno različita kraja grada – Tesna ulica u Zemunu, Lovačka u Žarkovu i Mitrovićev prolaz na Vračaru! Tu živi tek nekoliko porodica, stanu u dvadesetak koraka i obavezno se završavaju u “komšijskom” dvorištu, ali svaka ljubomorno čuva poseban šmek svog kraja.
Milimo kaldrmom, između načičkanih automobila, kroz Sinđelićevu do Gardoške ulice. Tu su Strma, Stara, Visoka. Sve je tesno, ali istoimene ulice, barem na tabli, nema. U širokom prolazu, između okrnjenih fasada u Gardoškoj, koji vodi do dve kapije, zatičemo Zemunca dok čeka komšiju. Posle duže potrage, pitali smo ga da nas uputi u Tesnu ulicu.
– Tesna? Nisam čuo. Ta ulica ne postoji ovde – kratko će.
Pogađate. Upravo je to bila Tesna ulica. Vicešampionka Beograda duga samo 15-ak metara. Čak je i senka Kule na Gardošu, koja se ponosno nadvija nad njom, duža od ovog kvarta.
– Kratka, ali slatka. I svi smo starosedeoci sa početka prošlog veka. Pa kao da nas i ima mnogo, moja i još jedna familija. Al’ živimo lepo, mirnim životom u još mirnijoj ulici. Za nas su poneki i znali do pre desetak godina, dok je tabla bila okačena. Sad, ni sami ne znamo kako da objasnimo gde živimo – priča meštanin Dragosav Tic, dok palcem i kažiprstom interpetira i naziv i dužinu adrese na kojoj živi.
Ona možda i ne bi bila na drugom mestu da je vreme nije uzelo pod svoje. Između dva dvorišta, na kraju uzane staze nalaze se ostaci “velike” Tesne.
– Ona je nekada vodila i između taraba, pa stepenicama levo do Strme i desno do Visoke. Ih, to je nekada bio bulevar, skoro 40 metara zajedno sa deset stepenika – kroz smeh nastavlja Tic.
Lenta najkraćeg sokaka, one za koju vam treba celih 16 koraka, odlazi u Žarkovo, Lovačkoj. Ona broji od 1, pa se zabroji do broja 6 i tu staje. I okolni komšiluk ih oslovljava sa “prolaz između zgrada”, ali ova staza, široka nepuna dva metra i skoro sedam puta duža, ucrtana je kao ulica, imenjakinja sa onim u Višnjici i Dobanovcima. Ipak, u nešto više od 40 ličnih karata sugrađana ispisana je ova adresa.
– Ulica je taman. Ni velika ni mala. Ceo komšiluk se zna i gaji lepe odnose, iako se ne družimo nešto posebno. Ostajem ovde da uživam bez buke – kaže Jelena Marković, stanarka sa broja 6.
Ipak, nije tako uvek bilo. Nekada je na ovom mestu bila samo jedna trošna kućica, koju je pre pedeset godina nasledio, tada mladi bračni par Gavrilović. Kasnije su plac ustupili investitorima kako bi izgradili zgrade, ali i devetu deceniju zajedno dočekuju na istoj adresi.
– Sada je lepše. Imamo malo komšija, ali zlata vrede kad dođete u naše godine – priča baka Desanka Gavrilović.
Nedaleko od Čuburskog parka, iza četvrte kuće u Danilovoj, pre nekoliko decenija velikim kamenom označena je najkraća slepa saobraćajnica Vračara. Automobili idu, ali tek toliko da točak jednom obrne ceo krug do kapije sa brojem 3. Toliko ima i kuća, tri psa čuvara i skućenih čak deset stanovnika. Osim jednog stuba gradske rasvete pod starom lipom, od drugih konkurentkinja u disciplini najkraće izdvaja je njena širina.
– Više je široka nego dugačka – kroz smeh će Maja, dok sa komšijama pije kafu na boju 1. – Svi smo ovde došli pre 15-ak godina i obožavamo našu ulicu. Lako stižemo do centra, za samo nekoliko minuta, ali zna da potraje dok nas neko ne pronađe.
(Novosti)
