Ako vam se ovog, ili bilo kog prethodnog jutra, činilo da neki od novosadskih bulevara nema kraja, verujte da je onima koji su se uputili van Novog Sada preko Bačkog Jaraka i Temerina, uvek za nijansu “teže”. Naime, iako mnogi misle da je Beogradski bulevar Kralja Aleksandra najduža ulica u Srbiji, raspitali smo se malo bolje, pa nakon što smo se i provozali, postali sigurni da je to ipak Novosadska ili nekadašnja, ulica Maršala Tita. Duga je 12,5 kilometara, ima skoro 700 brojeva i spaja Temerin i Bački Jarak.
Novosadska ulica iz naše priče (budući da zasigurno ima još puno “Novosadskih”) stara je više od dva veka i svašta pamti. – Ja kad sam se doselio ’63. godine, bila je samo moja kuća, pa onda velika praznina, pa tek po koja komšijska. Milina.. Onda su počeli da prodaju placeve, da grade i naseljavaju se i evo, vidite danas, nemaju deca gde da se igraju. Samo jure kamioni i kola – pomalo je nezadovoljan Svetko Tica, koji više od pola veka živi u Bačkom Jarku, u – Novosadskoj ulici. Ispred njegove kuće je tabla od koje počinje Temerin. Između ovih mesta, međutim, nema praznine ni atara, već brojevi kreću iz početka, pa mu je prvi komšija Temeričanin. I tu je onda večita dilema, ko kojem mestu pripada na glavnoj, najdužoj ulici, ne samo u Srbiji, već i u nekadašnjoj Jugoslaviji, onoj što je uz “J”, imala i “SFR”.
Od Marije do danas
Novosadska ulica spaja Temerin i Bački Jarak, a od ulaza u Bački Jarak do naselja Kudeljara ima 12,5 kilometara. To možda ne zvuči mnogo, ali kada se uputite tim putem, zna da se oduži. Decenijama su meštani ulagali upravo u ovaj put, a prva je počela Marija Terezija, priča za Novine novosadske istoričar Jozef Varga. Kad se počelo sa gradnjom, još pre skoro 200 godina, Marija Terezija je imala običaj da umesto kamena temeljca postavlja krstove sa Isusom, pa jedan i danas stoji na izlazu iz Temerina. Početkom 19. veka, današnja najduža ulica u Srbiji bila je put, koji se našao u planu za urbanističko uređenje i koji je trebalo naseliti. U današnjem “Starom Đurđevu”, prepričavaju meštani, prve kuće počele su da se grade tek oko 1900. Godine, a 1930. istorija pamti da su najsiromašnijim porodicama dodeljivani placevi u arendu. I tako, trošni put, okružen močvarama, počeo je da liči na ulicu, koja će nekoliko decenija kasnije postati najduža i najnaseljenija u Jugoslaviji. Današnja Novosadska ulica, dugo je bila prva stanica poštanskih kočija koje su dolazile iz Beča, pa su preko Petrovaradina išle za Temišvar i Brašovan. Kako se ulica naseljavala i dobijala sve više brojeva, brojne anegdote se prepričavaju i danas – kaže Jozef Varga.
Gospodine, nijedna ulica nema ovoliko brojeva!
Varga priča da je njegov rođak, još u vreme stare Jugoslavije, jednom prilikom krenuo za Beograd. Saobraćajac koji ga je tamo zaustavio, tražio mu je dokumenta. U ličnoj karti je pisalo da stanuje u ulici Maršala Tita, na broju 595. Odmah ga je zamolio da izađe iz vozila i pođe sa njim u stanicu, sumnjajući da ima lažna dokumenta. „ Hajde sad lepo reci ko si i gde živiš“, zahtevao je policajac… Vozač se kleo da je onaj čija dokumenta drži. – Gospodine, da ste iz Temerina, još da poverujem, ali nijedna ulica nema toliko brojeva! – ljutito je ponavljao policajac. Kada je iz centrale stigao potvrdan odgovor o prebivalištu, svi u stanici su se najljubaznije izvinjavali zbog neobaveštenosti, a vozača ispratili do njegovih kola.
Kako najlakše preći najdužu ulicu
Biciklom je najzgodnije! Vidite imamo i fine staze pored puta, pa to ide brže – kaže Marijan Pataki, kojeg smo zaustavili u vožnji bicikla kroz Temerin. Zbog brojnih semafora najviše se nerviraju taksisti i kamiondžije. Ali, ako se vikendom u predvečerje uputite u šetnju Novosadskom ulicom, 12 kilometara i ne izgleda toliko dugo. – Još je lepše bilo kada smo kao klinci ovom ulicom terali krave. Nije bilo saobraćaja kao danas, pa je sve išlo mnogo lakše, a kilometraža – ne osetiš j e –kroz osmeh se priseća naš nostalgični biciklista.
Ulica za susrete sa prošlošću
Nekada mirna i jednostavno samo dugačka ulica, a danas 12,5 kilometara stalnog prometa. Sa obe strane ukupno više od 600 brojeva na kojima žive i Temerinčani i meštani Bačkog Jarka. Ali ima tu i starosedelaca, starih autentičnih zdanja sa početka, kojem bi neki voleli da se vrate, priča predsednik Turističke organizacije Temerina, Zoran Govedarica. – U ovoj ulici imate svega, različitih kultura, crkava, kuća. Kada zastanete u bilo koje doba dana, možete videti i ljude koji se sastaju i one koji se rastaju. Zato je to glavna ulica i orijentir za sve u oba sela – svedoči Govedarica. Ona je svima koji prolaze dodatno zanimljiva po tome što, i danas, uprkos trendovima, zadržava kombinaciju starog i novog ruha. Kada krenete iz Bačkog Jarka na primer, naići ćete na staru arhitekturu podunavskih Švaba koji su živeli tu pre Drugog svetskog rata, potom na kulturno–istorijsko nasleđe iz perioda posle Drugog svetskog rata – Etno brvnaru, a na tom putu prema Temerinu, iza leđa vam ostaje i stari Vatrogasni dom. I potreba za verom i tradicijom ostala je na glavnoj ulici, pa su svi hramovi ostali upravo na ovoj, “žili kucavici” dva spojena vojvođanska mesta.
I na kraju, računali smo..
Od ulaska u Bački Jarak, pa do izlaska iz Temerina, najduža ulica u Srbiji, Novosadska ulica, duga je 12,5 kilometara. Zbog brojnih semafora, ukoliko se u ovu pustolovinu uputite automobilom, potrebno vam je od 15 do 20 minuta da je pređete. Da uhvatite zeleni talas, malo je verovatno, tako da, čak i da ste najspretniji vozač, teško da možete da računate na kraću minutažu. Većina meštana stoga preporučuje bicikl. Uz stazu pored puta, zaobići ćete nervozne vozače, podvući se pod koje crveno svetlo kad niko ne gleda i uz obavezno javljanje komšijama, najdužu ulicu u Srbiji, „preletećete“ za petnaestak minuta. Uz dobar tempo, vikendom u predvečerje na primer, možda padne i neki rekord. I na kraju, stara dobra šetnja… Toliko vremena baš nismo imali, ali jedan stariji Temeričanin kaže, da je sa svojom gospođom imao ritual ranijih godina, da nedeljom predveče, kad leti zađe Sunce, prepešači celu ulicu. Laganim hodom trebalo im je koji minut više od sat i po vremena. Ali tada je i komšija kojima su zastajali da se jave, bilo manje… I prešli smo je, od početka do kraja, najdužu ulicu u Srbiji. I zaista je lepa, ali podugačka, pogotovo za nas koji smo morali da se vraćamo istim putem.
(svevesti.com/Sandra Zekić)
