Uvodna napomena: Kako je centralni događaj Kosovske bitke stradanje sultana Murata i viteško delo Miloša Obilića na neki način zavijeno vekovnim velom tajne, to se ovom događaju valja vratiti analitički kroz ondašnje, srednjovekovne vrednosti i duh časti. Tako će se potpunije spoznati suština i istinitost tog, po nas i danas odsudnog aspekta te bitke.Iz tog središta zasijaće i značaj i obaveza Obilića duha u Srpstvu.
O Milošu Obiliću
Najmarkantnija ličnost iz naše književnosti, a posebno epske proze i poezije je Miloš Obilić (Dimitrije M. Kalezić, Etika Gorskog vijenca, Sremski Karlovci 1969, str. 12). Slaveći njegovo izuzetno delo i viteške vrline, narodna epska pesma je kroz Kosovski mit i Kult Obilića uzdigla ovog junaka u nacionalni uzor viteške slave i časti. Svaki narod priznaje i ukazuje čast onim junacima koji se samopregorno prihvataju velikih dela zarad opštih, zajedničkih interesa. „Njegoš ceneći slobodu, ceni i poštuje one koji su gotovi da padnu za čast, ime i slobodu, i tako dovodi u vezu sa slobodom čast i lično ime, i čast i ime nacionalno“ (Đorđe Bakić, Njegoševa filozofija prava, Izdavačka knjižara „Slavija“, Beograd, 1938, str. 81). U stvari, naš narodni duh, svest i osećanje, prihvatili su i ovekovečili izuzetne vrednosti Miloša Obilića, izdvajajući ga kao svetinju, koja je u našem narodu bila, i koja bi uvek morala biti, poštovana i uvažavana kao takva.
Ako narodna svest naglašeno izdvaja Obilića po vrlinama karaktera, časti i viteštva, ona ga ujedno postavlja za zvezdu vodilju svih slavnih vitezova, junaka, heroja, i ostalih znanih i neznanih ratnika naše povesti. Svi oni zajedno čine jedno veliko nacionalno sazvežđe proslavljenih junaka čija je dela oplemenjivao, podsticao i opijao Milošev duh.
To sazvežđe junaka i ratnika mogli bismo, stoga, nazvati „sazvežđem Obilića“.
No, težnja da se Kosovskom boju daju hrišćanski sadržaji, sa hrišćanskom etikom i duhom, jednim delom se negativno odrazila na utvrđivanje istinitosti događanja oko same bitke, a naročito oko cilja i načina ubistva sultana Murata. Ova težnja je donekle išla naruku pojednostavljenoj verziji tumačenja toka i konačnog rezultata Kosovske bitke. Najveća nepoznanica ove bitke vezana je naime za njen centralni događaj – Muratovu pogibiju. S vojničkog gledišta, to je bio njen ključni element za koji su vezani i Miloševo delo i ime.
Zašto Turci ćute o Kosovskom boju
Jer, iako su Turci znali kako je njihov car zaista stradao, učinili su sve da se ta istina sakrije i uspostavi neka njima prihvatljivija i drugačija. Naročito su raširena turska tumačenja događaja u kojima se Muratova pogibija objašnjava podmuklim ubistvom, odnosno, ubistvom na prevaru. (Na ploči u Muratovom turbetu piše da „čuveni velikan iz Lazareve vojske nevernik Miloš Kobilić, nalazeći se kao ranjenik među izginulim borcima, u trenutku kada je ljubio ruku sultanovu izvuče iz rukava prikriven otrovni handžar te raspori sultana i učini ga šehidom…“ /Jaša Tomić, Kosovo, str. 120/) Ta verzija bila je nametana zahtevima i pretnjama po prihvatanju vazalnog odnosa, a potom i ropskim položajem Srba pod turskom vlašću.
U vezi s tim postavlja se nekoliko bitnih pitanja:
- Zašto Turci taj događaj čuvaju kao najveću tajnu?
- Šta se to tako i toliko važno desilo da ga Turci uporno, vekovima kriju?
- Da li su Turci ijedan drugi događaj iz svoje bogate ratne prakse ovoliko čuvali od javnosti i istorijske ocene? (U kontekstu Kosovske bitke, poznati istoričar Marvo Orbin o Turcima kaže sledeće: „Ovaj narod je veoma postojan u ćutanju i čuvanju tajni koje su za njih nepovoljne, te im je nemoguće ni zastrašivanjem ni obećanjima izvući iz usta reč kojom bi nagovestili ono što njihovi gospodari žele da ostane u tajnosti.“ /Hrišćanska misao – Živorad Janković, Prilog srpskom crtoslovu, 6. godina 5/5 – 8/97, str. 41/.)
Odgovori na ova pitanja nagoveštavaju jedan osobit motiv, koji bi najverovatnije glasio:
Na Kosovu polju desilo se za njih nešto poražavajuće, što se nije ponovilo ni u jednoj drugoj bitci, iz mnoštva koje su vodili po Evropi, Aziji i Africi.
Šta se zapravo desilo Turcima na Kosovu polju
Ukoliko za pretpostavku uzmemo taj razlog, onda sledi da je istina o stradanju sultana Murata sa vojničke i nacionalne strane za Turke bilo ne samo poražavajuća već i sramotna. Imajući u vidu sklop okolnosti i verovatnih mogućnosti u vezi sa ovim centralnim događajem bitke, preliminaran zaključak bi mogao biti sledeći:
Srpski vitezovi su uspeli da se probiju u centar brojnije turske vojske. Uspeli su da zarobe Murata usred njegovog bojnog rasporeda. Pat pozicijom stvorenom njegovim zarobljavanjem, oni su ga prisilili da se samoubistvom – vlastitim handžarom – kao nasilnik žrtvuje bogu Vidu, umesto jagnjeta koje su Srbi po predačkim obredima žrtvovali ovom božanstvu. Svaki dalji tok bitke za Turke postao je tada necelishodan i opasan. Odustali su i od planiranog godišnjeg ratnog pohoda. Umesto svečano i pobednički, s mrtvim Muratom vratili su se moralno posramljeni i vojnički poraženi u Tursku.
Srpska vojska, i pored pogibije kneza Lazara i dela vlastele, ostala je kao pobednica na bojištu – na polju časti ostvarivši i postavljeni taktički cilj bitke.
Ako je, stoga, postojala ovakva ili slična mogućnost događanja, koja bi s gledišta čuvanja časti i obraza obe strane zahtevala prikrivanje, onda bi to, makar po zahtevima realpolitike, bilo i učinjeno, budući da ovakav radni zaključak odgovara duhu časti. (Setimo se sličnog „diplomatskog“ prećutkivanja gubitaka NATO-a pri napadima na Srbe u Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i na Kosmetu 1999; prim. Uredništva Srpskog Lista.)
Određena rezervisanost srpske i turske strane prema istini o događanjima u centralnom delu bitke ukazuje, naime, na mogućnost nagodbe o naknadnom tumačenju ovoga boja (kome se ne samo u turskoj već i zapadnjačkoj istoriografiji pridaje značaj daleko ispod njegovih posledica, ne samo po balkansku istoriju; prim. SL). „Slaveći cara Murata tursko predanje je nužno moralo načiniti od srpskog junaka mučkog ubicu, te je time neposredno unizilo i ostale srpske vitezove“. (Miodrag Popović, Vidovdan i Časni krst, Biblioteka XX vek, Beograd 1976, str. 28) No, turska verzija mučkog ubistva Murata nikako se ne uklapa u srpski viteški kodeks. (Mirjana Popović-Radović, Srpski viteški kodeks, Narodna knjiga, Beograd 1989, str. 182-193)
Takav junak nametnut je našoj epskoj poeziji.
Narodno uzdizanje Miloša Obilića u najviši etički plan, međutim, nadvladalo je turske namere omalovažavanja i potcenjivanja njega, i svih ostalih srpskih vitezova. Tako je i vizantijski istoričar Duka veličao njegovo junačko delo, opisujući ga kao mladog i hrabrog viteza koji se zavetovao čašću i životom da ubije tiranina. Štaviše, ovaj istoričar diže našeg junaka iznad helenskih. Takvo tumačenje i priznanje veličine Miloševog dela nije slučajno i ima osnova.
Naime, Muratova smrt – ukoliko je posmatramo kroz prizmu viteške časti – zaslužuje dodatno objašnjenje. Smislenim sledom mogućih načina njegove pogibije, dolazimo do zanimljivih i prihvatljivih zaključaka. Murat je, tako, na dan bitke mogao ili preminuti, ili nasilno izgubiti život. Postoje međutim pouzdani dokazi da nije umro, već stradao. Ako je tako, mogao je biti samo ubijen, ili izvršiti samoubistvo.
Uzmemo li u obzir mogućnost da je ubijen, onda je mogao ili poginuti u bitci ili biti zarobljen pa pogubljen od Srba. Da je ubijen u boju, to su u jeku borbe mogli učiniti Srbi, ili Turci kao krajnju meru, da ne bi Srbima pao živ u ruke. Ovo drugo je malo verovatno, tako da se može zanemariti. Mogućnost, međutim, da su ga Srbi ubili, navodi nas na tri poznate verzije:
Prvu, već pomenutu, da su mu Srbi došli glave u jeku borbe;
Drugu, da je Miloš kao prebeg otišao u tursku vojsku, i da ga je, u pogodnom trenutku, na prevaru ubio; i
Treću, da ga je ubio neki „kaurin“, pritajen među mrtvima dok je on obilazio bojište.
Vremenom, prva verzija – da se upravo Miloš sa svojih dvanaest vitezova probio do Murata i izvršio navedeno delo, i druga, da je kao prebeglica na tursku stranu iznenadio sve i ubio ga – prihvaćene su kod Srba, i kao takve bile opevane, ušle u predanja, slike, udžbenike i slično, dok su Turci izabrali treću varijantu.
Kako je poginuo Murat?
Njom su oni čak isticali Muratovu čovečnost i brigu za ranjenike, koja je nevernicima dala priliku da ga podmuklo smaknu.
Nastavljajući, međutim, sagledavanje gore navedenih verzija Muratove smrti, dolazimo do sledećih zaključaka: ukoliko pratimo mogućnost da je izvršio samoubistvo, mogao je to učiniti pre ili posle zarobljavanja. Mogućnost da se ubio pre padanja u ruke Srbima manje je verovatna, pošto su postojale šanse da se spase otkupom, razmenom, naredbom da povuče vojsku i slično. Ovakav izbor prilika da ne izvrši samoubistvo Muratu se morao učiniti realnim, te je utoliko veća mogućnost da su ga Srbi zarobili – ali i da je potom stradao na način koji nije mogao predvideti.
Radi pojašnjavanja ove varijante, valja posmatrati cilj i svrhu njegovog zarobljavanja. U vidovdanskom duhu, cilj zarobljavanja je žrtvovanje bogu Vidu, a u hrišćanskom kažnjavanje nasilnika i porobljivača. U vojničkom duhu, pak, cilj je obezglavljivanje turske vojske da bi se ona potukla i, konačno – u viteškom – potvrda nacionalne viteške časti kao najviše etičke vrednosti.
Vidovdanska tradicija zahtevala je žrtvovanje Murata bogu Vidu. U skladu sa starim kultnim običajem Srba „…Miloš Obilić prineće žrtvu herojskom bogu svoga naroda na način svojih paganskih predaka: umesto jagnjeta na dan vrhovnog Boga zaklaće turskog cara Murata…“ (Miodrag Popović, n.d, str. 100)
No, vojnički, bitne su sve pogubne posledice po Turke koje su mogle biti, ili su bile izazvane zarobljavanjem Murata. Došlo bi, naime, do moralnog i borbenog slabljenja turske vojske usled šoka koji bi teško podnela, uz stalnu opasnost da u njoj dođe do potpunog rasula. To su Srbi veoma dobro znali. Jer, obezglavljivanje neprijateljske vojske oduvek je smatrano izuzetno važnim, a često i presudnim preduslovom za njen poraz i rasulo. (Dobar primer toga je srpska pobeda na Velbuždu 1330, kada je Mladi kralj Dušan direktno napao centar bugarske vojske, ne bi li zarobio ili ubio bugarskog cara Mihajla Šišmana, što mu je i uspelo.)
Zamisao, stoga, da se – po razbijanju levog turskog krila – delom odabrane teške konjice razbije centar turske vojske i ubije Murat, imala je puno osnova. Za takav zadatak valjalo je odabrati dobrovoljce i najbolje vitezove koji bi to mogli i da obave. Vitez koji je taj odred odabrao, i njime u boju komandovao, jeste Miloš Obilić. Moguće su i druge verzije, ali one ne bi u potpunosti odgovarale duhu viteške časti, ključnom pri proveri uverljivosti ovakvog objašnjenja Muratove pogibije.
Uživljavanje u situaciju da su srpski vitezovi koje je vodio Miloš Obilić zarobili Murata, da su ih podstakle date zakletve i viteški ideali časti, te da je njegovim zarobljavanjem uspostavljena svojevrsna pat pozicija, pred nama otvara sledeće mogućnosti za tumačenje daljeg toka događaja:
Muratu je, izgleda, predočeno da mora biti pogubljen – bilo da mu se odrubi glava, ili da se ubije. Samoubistvo mu se, naime, nudi iz poštovanja spram njegovog sultanskog (carskog) dostojanstva i u duhu časti srpskih vitezova. (Slično je dozvoljavano zarobljenim samurajima, da bi sepukuom /„harakirijem“/ spasli svoju čast; prim. R.R.) Odsecanje glave bi za Murata i tursku vojsku bilo prevelika sramota i poniženje.
Samoubistvo, međutim – zabijanjem handžara u stomak – smatrano je dostojnim njega kao ratnika i cara.
Iako je sve navedeno pretpostavka u skladu s viteškim poimanjem časti, valja napomenuti da se te mogućnosti veoma podudaraju i sa poznatim činjenicama iz samoga boja.
Tok Kosovske bitke
Uz to, neosporno je i da se ovakvim – ili sličnim – sledom događaja koji su doveli do Muratove smrti, i uticali na tok same Kosovske bitke, može ponajbolje objasniti zašto su Turci težili da se sve to prikrije velom tajne.
Istinu je trebalo izbrisati iz priča i prepričavanja. Zarobljene srpske vitezove sa knezom Lazarom valjalo je pobiti, a samim Turcima zapretiti najsurovijim kaznama ako bi bilo šta o tome kazali, zapisali ili na bilo koji drugi način odali. Voditi dalje bitku sa ostalim delom srpske vojske nije bilo potrebno niti je imalo smisla, pošto je postojala opasnost od potpunog rasula turske vojske. (Pored Murata, ubijen je i njegov sin Jakub, po nalogu svoga brata Bajazita. U boju je usto poginuo Veliki vezir i dosta drugih begova i starešina.) Retke su naime vojske koje bi po gubitku vojskovođe ostajale vojnički homogene i izvojevale pobedu. Ni Turci tu nisu bili izuzetak, posebno na tuđoj teritoriji gde strah od zarobljavanja može biti presudan.
Imajući sve to u vidu, Bajazit je odustao od planirnog godišnjeg ratnog pohoda i povukao vojsku s Kosova ka Jedrenu.
Kosovskom bitkom, a naročito ulogom Miloša Obilića u centralnim događanjima oko Muratove smrti, iskazalo se srpsko viteštvo u njegovom najuzvišenijem vidu. („Milošev odlazak na Kosovo polje da ubije turskog cara Murata i da razbije i pobedi tursku silu te tako da sačuva čast, obraz i dostojanstvo svoje nacije, (…) idealan (je) i jedinstven primer u istoriji čovečanstva.“ /Đorđe Bakić, Njegoševa filozofija prava, Izdavačka knjižara „Slavija“, Beograd, 1936, str. 79/.)
Milošev podvig se ogleda u sledećem:
Prvo, zamisao da treba ubiti Murata verovatno je njegova, kao i da se za taj najteži i najvažniji zadatak u celoj bitci moraju odabrati najbolji vitezovi koji žele – i mogu, bez obzira na cenu – da ga izvrše. Ujedno, on je bio njihov vojvoda i sve se odvijalo pod njegovom komandom;
Drugo, Miloš se pred Lazarom zakleo da će ubiti Murata, znajući da ga čeka surova smrt. On se unapred žrtvovao, iako to nije morao. Svesno, zarad opšteg, višeg cilja od kojeg je zavisio ishod bitke, pošao je u sigurnu smrt – ali i u večnu slavu.
Treće, on svojom ličnošću ujedinjuje ratnike stare srpske vere sa vitezovima nove, hrišćanske, oba se svetonazora u njemu spajajući i na svoj način nastavljajući da traju kroz vidovdanski kult i hrišćanski vojnički duh. Junačkim činom zarobljavanja Murata Miloš je učinio podvig, uveličan viteškom ponudom sultanu da sam oduzme sebi život.
Četvrto, ponudom Muratu da izvrši samoubistvo naveo ga je da se sam žrtvuje bogu Vidu kao nasilnik, osvajač, tiranin i neprijatelj. Tako Milošev mač ostaje čist – kao mač Božije pravde, iznad Muratove glave kao pretnja svakom zlu, ali i simbol časti, istine, vere i pravde.
Peto, sam čin ovakvog žrtvovanja Murata – koga su Turci makar delimično morali bili svesni – za sve njih bio je poražavajući, a za celu vojsku teška sramota, tim pre što se sve to događalo usred njihove vojske a oni bili nemoćni išta da učine. Jer, Turci sa Bajazitom na čelu su tome prisustvovali kao puki posmatrači, puni stida što su dozvolili da im car bude zarobljen, i da se tako samosatre.
Šesto, što posle Muratovog samoubistva više nije moglo biti govora o bilo kakvoj predaji ili nagodbi, već je svima ostalo jedino da se bore do smrti; i
Sedmo, valja znati da je takvo viteško delo – po sadržajnosti, etičnosti, junaštvu i požrtvovanju – jedinstveno u svetskoj istoriji, da mu nema ravna ni u antici, kako je naglasio romejski istoričar Duka.
No, iako su Srbi prihvatili nametanje osmanske verzije Miloševog dela, kao da su svi osećali da ona nije istinita. Naš narod kao da je znao da turska tajnovitost i perfidija prikrivaju nešto kudikamo važnije, časnije i viteški dostojanstvenije od ma koliko značajnog atentata. Otuda opštenarodno uzdizanje Miloša Obilića na viši etički plan, mada samo njegovo postojanje nije istoriografski dokazano, kao što mu se ne zna ni pravo ime. Nezabeležen je kao vlastelin, iako je mogao pripadati srpskom plemstvu viteškog zvanja.
Vitez Miloš Obilić ipak najverovatnije jeste bio, jer neko iz drugog staleža to nikako ne bi mogao uraditi. Ali, vitez je mogao postati svaki junak koji se istakao u borbama, čestih ne samo s Turcima, i to nekoliko veoma značajnih i pre Kosovske bitke.
Tako je vitezom mogao postati neko iz naroda, što ne umanjuje značaj niti važnost porekla. Ta dvojnost Miloševog porekla uvek je služila kao podsticaj narodnim vođama, njegovoj aristokratiji – ali i svakom drugom običnom čoveku, koji je mogao da se iskaže i potvrdi junaštvom i požrtvovanjem u svakoj bitci ili boju. Miloš je tako postao uzor i bogatijem sloju i običnom narodu.
Miloš Obilić junak ili…?
Njegovo ime i prezime se vremenom menjalo, da bi se u narodu konačno ustalilo kao Miloš Obilić. (U Hilandaru je 1803. naslikan njegov lik sa oreolom i natpisom „Sveti Miloš Obilić“, potom i u nekim drugim crkvama. /Leontije Pavlović, Kultovi lica kod Srba i Makedonaca, Narodni muzej u Smederevu, posebno izdanje, knjiga 1, Smederevo 1965, str. 191-194/.) Turske verzije njegovog prezimena kao „Kobila“, „Kobilović“ ili „Kopilović“ trebalo je, valjda, da mu se narugaju, da potcene i obezvrede i njega i sve ostale junake i vitezove sa Kosova.
No, ukoliko su Turci hteli da mu prezime vežu za „kobilu“, Srbi su ga izostavljanjem „k“ etimološki spojili s pojmom obilja – što je jedno od tri posvećenosti ili moći boga Vida (božanstva obilja, svetlosti i junaštva – to jest rata). Tako je narod Milošem Obilićem povezao kultno i junačko s Vidom i Vidovdanom, pa i sa telesnim i duhovnim vidom kao načinom spoznaje Istine. Time je narodna svest uobličila idealnu celinu spojem stare srpske vere vidovdanskog, ratničkog kulta, hrišćanske vere u duhu svetih ratnika, našeg svetosavlja, i srpskog viteškog kodeksa.
Pošto se narod držao isključivo prezimena Obilić, turska podrugljivost tu više nije imala značaja. Miloš je pak narodno ime: „čovek od milja“ – odnosno hrišćanske, rodovske, svenarodne i opštečovečanske ljubavi. No, pošto je i besprekorni predstavnik viteške, muške, vojničke i nacionalne časti, „Miloš“ se može smatrati i našim najmoćnijim i najlepšim imenom, sa značenjem „čast duše Srpskog naroda“.
Kroz narodne pesme o Milošu Obiliću vremenom je stvoren uzor muškarca, viteza i nacionalnog junaka. On oličava otmenost, dostojanstvo, ozbiljnost, karakternost i čestitost aristokratskog duha, njegovu visoku čast, snažnu volju i junaštvo. Miloš je ikona jakog čoveka muževne lepote, punog rodoljublja, otačestvoljublja, i nacionalnog ponosa. Njegova hrabrost se ispoljava uvek u pravom trenutku i na pravi način, oplemenjena moralnom uzvišenošću. Njegoš Miloša uzima kao ideal čoveka i viteza. „Ovaj vitez je za našeg pesnika jedna vrsta božanstva“ navodi Dimitrije Kalezić. Vladika Rade kao da svima, a posebno vojsci poručuje:
„Kuda ćete s kletvom prađedovskom?
Su čim ćete izać’ pred Miloša,
I pred druge Srpske vitezove,
Koji žive dokle Sunce grije? “
Međutim, Miloševo poklonjenje časti svojim osnovnim etičkim vrednostima kao da univerzalno važi za sva vremena i prema svakom neprijatelju i zavojevaču na našim iskonskim, predačkim zemljama. Duh Obilića se jasno ispoljio u Prvom i Drugom srpskom ustanku, tokom duge, viteške borbe Crnogoraca i Krajišnika protivu Turaka, u Balkanskim ratovima, a naročito u Prvom svetskom ratu. (Kada su, tako, 1915. artiljerci po naređenju iskopali velike jame nedaleko od Pećke patrijaršije i u njih slagali delove topova, tužno se rastajući sa njima i ljubeći im i milujući cevi, jedan od vojnika je rekao: „Zar da ti ja svojom rukom iskopam raku – Milošu moj!“ Toliko je tada junački i viteški kult Obilića bio usađen u narodu i vojsci da je prenet i na oružje, na sve topove kojima su se Srbi proslavili prehodnih četiri godine. /Opširnije: B. Nušić, Devetsto petnaesta, Novinsko-izdavačko preduzeće „Jež“, 1958, str. 317-318.)
Takođe, na Cetinju je stolećima postojala Obilića poljana. Na njoj su se okupljali ratnici, vojvode, knezovi i serdari, i zavetovali se na viteška dela ne bi li imali „su čim izać pred Miloša i ostale srpske vitezove“. Posle bojeva je na toj poljani dodeljivana Obilića medalja – ali na jedinstven način. Tada bi naime – okružen narodom i glavarima, vojvodama i ratnicima – knjaz Nikola okačio Medalju na jednu granu, uz napomenu da izađe i uzme je onaj koji misli da je zaslužio, i da je nje dostojan. I uvek bi izlazio samo jedan ratnik, onaj koji se najviše istakao junaštvom u boju, i za koga su i ostali prećutno smatrali da mu pripada taj najviši orden za vrlinu i hrabrost.
Valja pri tom imati u vidu i da je Njegoš ustanovio Obilića medalju i zbog toga što je, po njemu, Miloš Obilić sobom i svojim podvigom za navek potvrdio nepobediv duh Srpske nacije. Malo je, uz to, poznato i da u Beogradu postoji Obilića kapija, posvećena ovom ponosu Srpstva i našim oružanim formacijama.
Naročito danas valja pamtiti i da su oficiri srpske vojske vaspitavani na visokim vrednostima viteštva. Nad ulaznom, Obilića kapijom kasarne 7. pešadijskog-gardijskog puka, okrenutoj sredini raskrsnice Nemanjine i Resavske ulice, gardisti su imali priliku da prolaze ispod Miloševog lika koji ih „stalno posmatra i prati, hrabri i podstiče“.
Ta kapija i sva ostala viteška znamenja na toj zgradi postoje i danas, podsećajući nas na ratničke vrline i obaveze srpske vojničke, oficirske i viteške časti.
(Srpski list)
