Radomir Pašić, sin premijera Srbije Nikole Pašića, nije sahranjen u istoj grobnici sa svojim ocem.
Iako Nikola Pašić na Novom groblju počiva u eltinom delu koji se zove Arkade, pored Aleje velikana, njegov sin Radomir nije sahranjen u istoj grobnici.
Nikola Pašić je u Arkadama zakupio porodičnu grobnicu sa željom da posle njega i njegov sin, kada za to dođe vreme, bude sahranjen na istom mestu. Međutim, do toga nije došlo odlukom vlasti Beograda.
Radomir Pašić bio je u srpskom narodu omražena ličnost. Istoričari bi rekli da ga narod nije voleo baš onoliko srazmerno koliko je voleo njegovog oca. Za Radomira je vladalo mišljenje da živi previše lagodnim životom, da mu je otac preko veze izvadio lekarsko uverenje koje ga je oslobodilo služenja vojske i učešća u Prvom svetskom ratu, kao i da je čak i školu završio tako što mu je kupljena diploma.
Lagodan život Radomira naročito je smetao posle Prvog svetskog rata kada je stanovništvo živelo u bedi i pokušavalo da obnovi razrušenu zemlju. Sin Nikole Pašića bio je umešan i u razne afere i malverzacije, ali ga je sud svaki put oslobođao, na šta je po mnogima otac imao presudan značaj.
Kada se saznalo da je tokom Prvog svetskog rata poslovao sa fabrikom koja je prodavala oružje Austrougarskoj, Radomiru je pretila čak i smrtna kazna, ali je opet volšebno izbegao odlazak pred Vojni sud, a civilni ga je osudio samo za nelegalnu trgovinu, ne i za izdaju zemlje.
Posle smrti Nikole Pašića 1926. godine, Radomira više nije imao ko da čuva pred državnim organima. Većinu nasleđenog bogatstva je proćerdao u narednih desetak godina.
Vrhunac njegovog bezobrazluka odigrao se neposredno pred Drugi svetski rat kada je ukrao bistu rođenog oca sa Novog groblja u nameri da je proda italijanskom kolekcionaru koji je bio oduševljen svim radovima Ivana Meštrovića. Policija ga je uhvatila još pre nego što je uspeo da iznese bistu iz zemlje, a vlasti Beograda tada su donele odluku o zabrani da bude sahranjen pored oca, smatrajući da bi i sam Nikola Pašić isto postupio.
