Najveći i najlepši spomenik u Aleji velikana na Novom groblju ima nemački državljanin Velimir Mihailo Teodorović.
Mnogi misle da je velika misterija zašto je država Srbija sahranila u Aleju Velikana Velimira Teodorovića, nepriznatog sina kneza Mihaila Obrenovića. Ljubav između kneza Mihaila i tada maloletne Slovenke Marije Berghauz (17) nije dugo trajala, a iz epilog kratke veze bilo je rođenje Velimira 1849. godine.
Srpski državnik zbog straha od javne osude nije smeo da prizna sina Velimira, iako pred Marijom nije ni sporio da je u pitanju njegovo dete. Knez Mihailo je inače bio poznat kao državnik koji stalno menja ljubavnice, pa bi dete iz jedne takve neobavezne veze moglo potpuno da mu sroza ugled u narodu.
Ipak, Mihailo je o Velimiru brinuo sve vreme i starao se da odraste u blagostanju, plaćajući mi najbolje škole. Iako je u katoličkoj crkvi kršten kao Vilhelm, Velimir je na nagovor oca, kneza Mihaila, odlučio da sa 17 godina pređe u pravoslavnu veru. Na pravoslavnom krštenju odlučio je da uzme prezime Teodorović koje je bilo staro prezime predaka Obrenovića.
Obrenovići mu zabranili povratak u Srbiju
Velimiru je matični jezik bio nemački, ali je u tinejdžerskom dobu počeo da uči srpski koji je perfektno savladao. Posle očeve smrti u atentatu na Košutnjaku 1868. godine dodeljeno mu je veliko nasledstvo koje mu je knez Mihailo ostavio testamentom. Za Velimira je tada došao težak period pošto mu je bio zabranjen povratak u Srbiju, usled straha porodice Obrenović da bi mogao da pretenduje na presto. Velimiru je istovremeno i odbijen zahtev da služi u srpskoj vojsci.
– Velimir j eu neku ruku već bio viđen kao naslednik na čelu države, pa je zbog toga bio trn u oku celoj porodici Obrenović – objašnjava za portal Srbijadanas.com istoričar umetnosti Violeta Obrenović.
Velimir Teodorović je naprasno umro u 50. godini u Minhenu. Iako je uvek patio zbog toga nije mogao da se Srbiji oduži za života, uradio je to posle smrti. Jedini je iz porodice Obrenović koji je sav svoj imetak ostavio Srbiji u vidu zadužbine Velimirijanum. Iz njegovog fonda su sve do Drugog svetskog rata novac redovno dobijali Srpska akademija nauka i umetnosti i Beogradski univerzitet. Njegova fondacija slala je knjige i udžbenike na početku školske godine svakoj školi i gimnaziji u Srbiji. U testamentu je odredio i da se 10 odsto prihoda zadužbine svake godine izdvaja za ulepšavanje i modernizovanje Beograda. Sačuvani dokumenti govore da je poslednja isplata iz fondacije Velimirijanum obavljena 1957. godine, u vidu pomoći redakciji Dečijih novina u Gornjem Milanovcu.
Nikola Pašić ispravio nepravdu Srbije prema Velimiru
Prvi upravnik zadužbine Velimira Teodorovića bio je Nikola Pašić. Upravo je posle Prvog svetskog rata na njegov nagovor kralj Aleksandar odobrio da jedini Obrenović koji je celu imovinu ostavio Srbiji dobije najviše državne počasti. Zbog toga je Velimiru Teodoroviću podignuta najveća i najlepša grobnica na Novom groblju kako bi mu se Srbija barem posle smrti odužila za sve što je učinio za nju, ako već to nije uspela dok je bio živ.
