Nema putnika koji češće putuje auto-putem Beograd – Niš a koji nije zapamtio visoku građevinu koja se kraj samog puta diže kilometar nakon izlaza za Smederevo i Požarevac. Možda i najvišu građevinu koja je sagrađena uz ovu saobraćajnicu. U pitanju je mlin „Mihajlovac“. Međutim, samo oni koji su na toj petlji napuštali najveću srpsku saobraćajnicu i put nastavljali prema Smederevskoj Palanci znaju da se na brežuljcima u u zaleđu mlina nalazi istoimene selo.
Koje se, kao i većina sela, koja leže uz značajnije saobraćajnice, najvećim delom proteže dužinom puta koji povezuje Smederevo i Palanku.
Predanje kaže da je selo više puta menjalo ime. Navodno se nekad zvalo Tarinac. Mada ima i izvora koji tvrde da je ime bilo Parinac. Onda su mu Turci promenili ime u Konjska. Iz razloga koji ne samo što nisu razjašnjeni, već i nemaju baš neka logična objašnjenja.
Najverovatnije je da je selo ime dobilo po istoimenoj reci Konjska. Reci iz tog dela Srbije, koja se kod Skobalja pridružuje Velikoj Moravi, na njenom putu prema Dunavu i Crnom moru.
Ili je reka dobila ime po selu. Može samo da se nagađa. Kao u nagađanju o tome da li je starije jaje ili kokoška. Mada ostaje nejasno zašto je baš ovo selo dobilo ime po reci, ili obrnuto, kad uz reku ima mesta koja su joj bliže.
Legenda kaže da su se u reci Konjskoj, koja se tad nije tako zvala ali ne zna se kako, podavili nekakvi konji. Navodno, iz Carigrada krenuo veliki carski karavan. Mnogo natovarenih konja i kamila. Srećno hodili i kroz prostranu osmansku carevinu preko mnogih velikih reka bez problema brodili, sve dok nisu došli do ove reke. Bolje reći rečice.
I u njoj se podavili. Svi konji. Od prvog do poslednjega. Za razliku od kamila koje su sve isplivale. Sudbinu ljudi koji su karavan vodili i pratili, legenda ne obrađuje. Zato što su oni u njoj sporedni glumci. Statisti.
Kad je obavešten šta se dogodilo blizu Smedereva osmanski suveren je naredio da se reka zove Konjska. A onda su Turci po njoj nazvali i obližnje selo.
Konjska je mala rečica, sa uskim koritom, koje je vrlo lako premostiti. Što su Turci svakako učinili. Premostili su Veliku Moravu, prilikom napada na Beč i Peštu, premošćavali su Dunav i Savu a kamoli ne bi malenu Konjsku.
A i da nisu, u rečici te veličine nije moglo da se dogodi nikakvo masovno davljenje konja. Ponajmanje da se podavi ceo karavan.
Možda se, slučajno, neko nesreno konjče i udavilo ali bilo bi preterano pretpostaviti da su čak i zaostali i sujeverni Turci stradanju tamo nekog, pa još bezimenog, konja iz karavana mogli da daju toliki značaj – da po njemu nadenu ime jednoj reci i obližnjem selu. Osim da ga je jahao car lično. Ili neko od njegovih vezira. Ali u tom slučaju reka bi dobila kršteno konjsko ime.
Selo se Konjska zvalo sve do 1859. godina, kad je prozvano Mihajlovac. Smatra se, po tadašnjem knezu Mihailu Obrenoviću, jednom od najvećih prosvetitelja i reformatora među srpskim vladarima. Kojeg će, upravo zbog toga što je pokušao da ih prosveti, obrazuje i „poevropi“, Srbi varvarski likvidirati. Kao i većinu svojih vladara.
Da bi što više ponizili raju, islamski okupatori su imali običaj da mnogim mestima u Srbiji daju pogrdna imena. Kao dokaz svog omalovažavajućeg mišljenja o Srbima ali i sopstvenog prostakluka i primitivizma.
Kad je, nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka, Srbija ponovo uspostavila državnost, otetu joj u 15. veku, Srbi su počeli da tim mestima daju lepša imena.
Nekima i po članovima vladarske porodice. Tako je Konjska postala Mihajlovac. Ali zašto baš ona?
Evo šta kaže druga legenda. Kao i većina vladara i knez Mihailo je bio mnogo sujetan. Voleo je da ga u mestima kroz koja prolazi narod „spontano“ dočekuje.
Navodno, kad je prolazio kroz današnji Mihajlovac, dočekalo ga je neuobičajeno puno ljudi. Koje su predvodili seoski knez i sveštenik. Običaj koji je, bar što se lokalnih kneževa tiče, ostao do danas. Posebno ako su vladar i knez iz iste političke stranke.
Ajde što je kneza Mihaila dočekalo mnogo naroda, već je narod pred svog vladara izne i mnogo darova. Što je njega posebno u srce taknulo.
Kad je srpski monarh stao u Konjskoj, seoski knez mu je prišao da ga pozdravi i zahvali mu se na ukazanoj časti. Što je odlučio da poseti baš njihovo mesto. Pored toliko sela u Srbiji.
Obraćanje kneza monarhu je prošlo u redu. Kako carski valja i trebuje.
Onda je, po običaju, na red došao i mesni sveštenik.
Neko je Mihaila obavestio da mu prilazi konjski sveštenik. Po imenu sela. Visoki gost je bio zaprepašćen. Kako sveštenik može biti konjski. Kad je čuo objašnjenje doneo je odluku da selo promeni ime. I nazove se po njemu.
Što je oduševljni narod prihvatio sa klicanjem.
Međutim, kako to sa legendama često biva, posebno kad su lepe, i ovu mihajlovačku kvare činjenice.
Prva je da je selo ime Mihajlovac dobilo 1859. godine. Druga je da je ukaz o promeni imena sela knez Mihailo doneo tek 22. februara 1872. godine. Dakle, celih trinaest godina posle istorijske posete. Ako i ta poseta nije samo još jedna legenda.
Zanimljivo je i to da se dugo godina nakon što je selo dobilo ime Mihajlovac tamošnja parohija zvala konjištanska parohija. Poslednji pisani dokaz za to je crkveni kalendar sa šematizmom za 1872. godinu.
Tek pet godina kasnije umesto konjištanska počela je upotreba mihajlovačka parohija.
Projekat sufinansiran iz budžeta grada Smedereva.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
