Najveća srpska ljubavna priča sa tragičnim krajem je svakako neostvarena ljubav između Laze Kostića i Lenke Dunđerski. Ova neostvarena ljubav je pesmom Santa Maria della Salute pretočena u večnost i smatra se jednom od najlepših ostvarenja srpske ljubavne poezije.
Između njih dvoje nije bilo ništa više od platonske ljubavi koja je sačuvana u Lazinim pismima i Lenkinom dnevniku, ali dugo se nije znalo da je Laza u pokušaju da se skloni od Lenke, pokušao da, tada Lenku uda za 39-godišnjeg Nikolu Teslu.
Pisma koja je slao, tada već velikom našem naučniku, objavljena su 2010. godine. Laza Kostić i Tesla su se sreli 1892. godine u Pešti, kada je Tesla tamo boravio, a naša delegacija ga je tamo posetila, a među njima je bio i Laza. Njihova namera je bila da ga pozovu u srpsku prestonicu Beograd, kada je on iste te godine i došao, a on i Laza su postali veliki prijatelji.
Njihova prepiska je trajala više od decenije. Provodadžisanje je počelo 1895. godine kada Laza više nije znao kako da se izbori sa emocijama, a ovo je deo jednog pisma koje je poslao Tesli:
“Dragi prijatelju, danas je od prilike treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da vam ne kažem: hoću da vas oženim! Quelle idée! Reći ćete. Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite na šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime….Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj, Laza Kostić”
Laza svoje provodadžisanje nije krio ni od Lenke što sve može videti iz njenog dnevnika:
O letu 1895. godine
“Ne znam šta je s njim. Javio se, ali kako! Nudi mi udaju za nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Kako ne razume da ja hoću samo njega! Neću ni lepog, ni mladog, ni visokog… Ovo više ne mogu da izdržim!”
Teslin odgovor nije sačuvan, ali se iz pisma koje je 4. septembra 1895. Laza Kostić poslao iz Krušedola dao naslutiti.
“Dragi prijatelju, ako hoćete da vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu, ne bih ni ja drugojačije… Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi da se ne satre seme koje rađa takove detiće… Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda… Jer, napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino, ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom…”
I to je sve što se tiče ove proševine koja je prošla neuspešno. Laza je našo način da se zauvek makne od Lenke tako što se oženio Julijanom Julčom Palanački iz Sombora. A tri meseca nakon svega toga kada je Laza bio na medenim mesecu primio najtužniju vest u svome životu…
“8. novembra, posle kratkog i teškog bolovanja, u 25. godini mlađanog joj veka, u večnost se preselila Lenka Dunđerski”.
stil/opanak
