Nema sumnje da je kralj Aleksandar Karađorđević znao šta mu se sprema, naročito nakon neuspelog atentata, nepunih godinu dana ranije – 16. decembra 1933. godine u Zagrebu, kada je došao u glavni grad Savske banovine da proslavi svoju porodičnu slavu.
Nesrećnu sudbinu koja se kasnije obistinila prorekla je kraljevskom paru na Bledu i grofica Nađa, starica – vračara, rekavši: „Kralja vreba smrt na točkovima, a kraljica nikako ne treba da putuje vodom“. Kraljičina družbenica tvrdila je da je njena gospodarica preplakala celu noć posle večeri, a d se „Gospodar zatvorio u svoj kabinet i ceo dan niti je jeo, niti pio. Samo je nešto pisao, cepao i pisao …“
Uoči polaska za Marselj, kada je stigla meteorološka prognoza koja je nagoveštavala uzburkano more i velike talase, kraljica je odustala od putovanja brodom, a kralja je, ipak, zadesila smrt na točkovima automobila.
Dva dana ranije, prilikom isplovljavanja iz luke Zelenika u Boki kotorskoj, kralj je skinuo sa leve ruke veliki prsten, od kojeg se inače nije odvajao. Prsten je, prema predanju, pripadao caru Dušanu i služio je kao amajlija, jer je na njemu pisalo na staroslovenskom: „Ko ga nosi, Bog pomozi“. Aleksandar ga je, međutim, skinuo, pružio kraljici i nehajno rekao: „Uzmi ovo, smeta mi.“
Još jedan istinit događaj mogao se tumačiti kao zlokobno predskazanje. Pre ukrcavanja na brod, kralj je 6. oktobra, u pratnji Muje Sočice, bana Zetske banovine, i Gavrila Dožića, mitropolita cetinjskog, posetio manastir Savinu kod Xerceg Novog. Xteo je da vidi žezlo Svetog Save koje se čuvalo u tom manastiru. Na njegovo veliko razočarenje, iguman ga je obavestio da je žezlo nekoliko dana ranije odneseno u Kotor za pripremu nekakve izložbe. Kralj je zapalio dve sveće, izašao iz manastira i prišao zvoniku, uzeo uže obema rukama i počeo da zvoni. Umesto da zvone dobrodošlicu, zvona su zvonila kao da je neko umro.
„Ova čudna pojava celu je pratnju sledila i na sve prisutne ostavila težak utisak“, piše u memoarima mitropolit Dožić. „Mi smo to naše uzbuđenje sakrili od kralja da ga ne bismo oneraspoložili na njegovom putovanju. Pošto smo ga ispratili do ‘Dubrovnika’, gde se ukrcao, ja sam se sa banom vratio i usput smo u kolima rđavo predviđali kraljevo putovanje, naročito ovaj sudbonosni slučaj sa mrtvačkim zvonjenjem.“
Supruga kralja Aleksandra Karađorđevića, kraljica Marija, rekla je kraljevom pomoćniku da po svaku cenu nastoji da kralj u Francuskoj stalno nosi čeličnu košulju, što ga može spasiti ako neki atentator pokuša da puca u njega. „Kraljev momak“ se, držeći metalnu zaštitnu košulju u rukama za obe ivice, obratio svom vladaru rekavši da treba da obuče “pancir”. Kao što je “momak” Zečević docnije ispričao, jugoslovenski monarh je odlučno odbio da obuče tu košulju rekavši: “Ostavi to, Zeko, ne umire se bez sudnjega dana!”
Pored toga, Aleksandar je, pozdravljajući se sa knezom Pavlom, rekao bratu od strica da se njegov testament nalazi u dva zapečaćena pisma, jedno adresirano na kraljicu Mariju, a drugo na predsednika Vlade.
Zanimljivo je zapažanje ministra Dvora, koje ne spada u slučajeve „podgrevanja“ narodne mašte. Pripremajući garderobu za put, kraljica je ponela duboku crninu za slučaj nečije smrti i posebnih ceremonija: „Da li sama, ili sa znanjem kralja? Da li spontano ili posle razgovora o svim mogućim slučajnostima?“, pitao se ministar Antić.
Da mu se radi o glavi kralj je znao iz mnogobrojnih izveštaja, a osećao je to i instinktivno. Često je govorio: „Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem. To može da bude nesreća za mene i za moju porodicu, ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svome životu. Kralj mora da izvršava zadatke.“ Nije krio da ima predosećaj da mu se sprema ubistvo i naglašavao je da će u to biti umešani „italijanski prsti“.
Aleksandar je slao poruke kraljici Mariji: „Ja ne bih mogao da imam ženu koja se boji, ali te sada molim da neprestano budeš oprezna kad izlaziš sa decom: oni koji žele moju smrt, mogli bi takođe da vas napadnu.“ Pri povratku iz Sofije, rekao je engleskom ambasadoru Nevilu Xendersonu, kada ga je ovaj upitao da li se plaši atentata: „Nikad na to nisam ni pomislio dok sam bio u Bugarskoj. Takva mi se stvar pre može dogoditi u Francuskoj.“
Izor: Večernje Novosti
