3. februara 1915. godine u Sarajevu je obešen srpski učitelj Veljko Čubrilović, član Mlade Bosne, prijatelj Gavrila Principa, jedan od učesnika atentata 28. juna 1914. na austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda. Okružni sud Zemaljske vlade u Sarajevu ga je osudio zbog veleizaje na smrtnu kaznu vešanjem.
Nakon završene Učiteljske škole u Somboru (1905) Veljko Čubrilović je počeo da radi kao učitelj, najpre u Tuzli (1905–1910) gde se oženio Jovankom Adamović, svojom koleginicom. Premda su mu roditelji radno umrli, starao se o braći i sestrama i pomagao im da se iškoluju. I Jovanka i Veljko, radeći u Priboju Majevičkom, bavili su se istraživačkim radom. Pripremali su pisanje udžbenika. Veljko je osnovao sportsko društvo „Soko“, antialkoholičarsko društvo „Pobratimstvo“, pododbor „Prosvete“ i Narodnu čitaonicu. Sarađivao je sa Srpskom kraljevskom akademijom, ispitujući srpske starine u Bosni i Xercegovini. Omladinu iz kraja je slao u poljoprivrednu školu u Šapcu, kako bi stekli određena znanja o zemoljoradnji.
Nakon neuspelog pokušaja Bogdana Žerajića da izvrši atentat na Franca Jozefa, pojavio se moćan pokret generacije nazvan „Mlada Bosna”, koji je delovao od 1910. do Vidovdana 1914. Kao član tog pokreta koji se borio za oslobođenje Bosne i Xercegovine i njeno prisjedinjenje Srbiji, Veljko Čubrilović je učestvovao u vidovdanskom atentatu tako što je Gavrila Principa i Trifka Grabeža zajedno sa oružjem odveo kod svog kuma Mitra Kerovića, da bi ih Mitrov sin Neđo Kerović, zajedno sa Cvijanom Stjepanovićem prevezao kolima u Tuzlu, kod Miška Jovanovića. Nakon atentata i hapšenja Principa i Nedeljka Čabrinovića, ispitivala ih je policija. Na kraju, u strahu da će zbog atentata stradati nevini, uhapšeni su odlučili da odaju imena drugih zaverenika. Muhamed Mehmedbašić je uspeo da pobegne u Crnu Goru, ali Veljko i njegova braća Vaso i Branko Čubrilović, Danilo Ilić, Cvjetko Popović i Miško Jovanović i drugi učesnici su uhapšeni i optuženi za veleizdaju.
Veljko je nakon atentata imao mogućnost da izbegne hapšenje i pobegne u Srbiju. Međutim, kako su njegovi kumovi, Mitar i Neđo Kerović odlučili da ne beže, iako znajući šta ga čeka, odlučio je da ostane. Optužnica za veleizdaju je Veljka Čubrilovića teretila zbog pomaganja da se oružje namenjeno za ubistvo prestolonaslednika, prenese iz Priboja u Tuzlu. U veleizdajničke akcije ubrojani su mu i osnivanje pribojskog Sokola, saradnja sa Narodnom odbranom, kao i saradnja sa Srpskom kraljevskom akademijom.
Po austrougarskom zakonu, smrtna kazna se nije mogla izreći maloletnim osobama, odnosno osobama mlađim od dvadeset godina, u trenutku kada je bio počinjen zločin. Tako su Nedeljko Čabrinović, Gavrilo Princip i Trifko Grabež osuđeni na maksimalnu kaznu od dvadeset godina. Vaso Čubrilović je osuđen na 16 godina, a Cvjetko Popović na 13 godina. Međutim Veljko, kao najstariji među organizatorima, nije mogao da izbegne smrtnu kaznu. Veljko Čubrilović, Miško Jovanović i Danilo Ilić su nakon suđenja osuđeni na smrt vešanjem.
O datumu izvršavanja presude, okružni sud je obavestio advokata oko devet uveče, uoči dana izvršenja kazne. Advokat je iste noći požurio da obavestim njegovu porodicu, kako bi imali mogućnost da se u zadnjem trenutku oproste sa njim. Veljko je uz Miška Jovanovića bio jedini religiozan među učesnicima atentata. Pred pogubljenje je zatražio primerak Svetog pisma, Jevanđelje po Jovanu, koje je čitao podvlačeći mesta koja su opravdavala njegovu žrtvu. Zatražio je da se taj primerak pošalje njegovoj ćerci Nadi, koja je u trenutku njegove smrti imala samo 8 meseci. Njegove dve sestre Staka i Vida su dobile dozvolu da ga posete ujutro pred pogubljenja.
Presuda je izvršena 3. februara 1915, između devet i deset časova ujutru. Na mesto pogubljenja u krugu Vojnog logora došao je i sveštenik, koji je osuđenicima čitao poslednju molitvu. Osuđenicima je ponovo pročitana presuda, koju su oni mirno saslušali. Dok su lupali doboši, klicali su protiv Austrougarske. Pogubljenje je izvršio zvanični dželat Zemaljske vlade u Sarajevu, Austrijanac, Alojz Zajgert. Veljko je obešen prvi, kao najmanje „grešan”. On je nakon što je prišao vešalima, samom sebi otkopčao kragnu, skinuo kravatu i namakao omču, govoreći dželatu da mu prašta svoju smrt. Nakon njega je obešen njegov kum Miško Jovanović, a na kraju Danilo Ilić kao “najgrešniji”, čime je ispunjena presuda suda po kojoj je najgrešniji trebao da posmatra umiranje svojih sapatnika.
Noć pred smrt, Veljko je svojoj porodici napisao pismo. Original je spaljen po naredbi suda, ali se tamničar sažalio i pre nego što ga je zapalio, prepisao ga je. Potresne reči čoveka pred čijim očima je već bila smrt svedoče o veri da žrtva nije uzaludna, i da će sve, pa i njegovu Nadu, u budućnosti ogrejati sloboda. Prenosimo pismo u celosti:
“Kada primiš ovo pismo, moj duh lebdeće nad Tobom i našim čedom, milom Nadom. Tvoj Veljko ostaviće ovu “dolinu suza”, a ništa nema da ostavi tebi, mila moja, i našem djetetu, nego svoju neizmjernu ljubav prema nama. Dušo, posljednja moja misao biće upućena vama, mojim najmilijima. Ne tuguj mnogo, ne žalosti se. Tako je moralo biti. Preda mnom na stolu leže slike Tvoje i Nadine, ja vas ljubim, a neki unutrašnji glas mi šapće, da će vas poslije moje tragedije pratiti sreća i blagoslov Božji. Budite sretni, a vrijeme će izliječiti i ovu tešku ranu. Mila moja ja poznajem život i predviđam da ćeš ti hrabro koračati kroz njega i krčiti trnovite staze kojim ćete stupati. Ali dušo, ako bi put bio isuviše trnovit da ne bi dostojalo Tvoje snage da ga krčiš, potraži druga koji će Te razumijeti, kao što sam Te ja razumijevao, pa s njime udruži svoj život. Od mene, neka Ti je prosto. Ti si zaslužila da budeš sretna. Kada naša Nada odraste i mogne razumijeti, ispričaj joj sve o njenom ocu. Držim da će me razumijeti i oprostiti svome ocu što je osirotila. Da, ja tražim i molim njen oproštaj, jer nisam prema njoj izvršio roditeljsku dužnost. Ti ćeš reći milom čedu: tvoj tata je tebe volio više nego svoj život, ljubio te i nosio kada si bila mala, o tebi je mislio i dan i noć. Neizmjerno vas voli i ljubi vaš tata. Neka vas Gospod blagoslovi. Molite se njemu, da mi bude milostiv.”
Veljkova supruga i ćerka su proterivane po gradovima BiX dok naposletku nisu otišle za Beograd. Ćerka Nada upisala je Pravni fakultet, a supruga Jovanka je radila kao nastavnica u Mešovitoj građevinskoj školi. U penziji od 1944. godine Jovanka Čubrilović čuvala je ćerkino dvoje dece i dočekala duboku starost. I ostali Čubrilovići, Veljkova braća i sestre proganjani su i zatvarani od strane austrougarske vlasti. Ali, mnogi od njih izgradili su impozantne karijere doktora, profesora, čak i ministara. No, o tome u nekom drugom tekstu.
Osnovna škola u Priboju Majevičkom nazvana je po Veljku Čubriloviću. Jedna ulica u Somboru i Laktašima nosi njegovo ime, a u Banja Luci postoji ulica Braće Čubrilovića. Nekada je i u centru Sarajeva jedna ulica nosila njegovo ime, ali je preimenovana u ulicu Đoke Mazalića.
Opanak, Srpski akademski krug
