– Imam pet godina. Gospodine policajcu, moj tata je juče otišao negde… Ona je bila pre podne kući i rekla mi je da će da se vrati večeras da zajedno gledamo film. Ona se još nije vratila. Tata me je zvao i rekao mi je da je otišla na neko lepo mesto koje se zove raj i da se neće brzo vratiti, ali da će se jednom vratiti i da ne brinem. Tata još nije stigao… (uzdah dečaka).
Dispečer je bio stariji čovek, 64 godine. Dragutin. Imao je dva sina. Oba su poginula u ratu devedesetih godina u Bosni i Hercegovini. Kada je čuo ovo, naježio se. Držao je jedva slušalicu i krenula mu je suza iz oka, ali se suzdržavao kako bi prošlo više od tri minuta da locira poziv.
– Miloše, tvoj tata se sigurno brine o njoj. Raj je lepo mesto. Nemoj da brineš. Siguran sam da će se vratiti.
– Da. Ali moj tata je plakao… i nije bio baš srećan kada mi je to rekao. Je l’ možete da mi kažete gde se to nalazi i da odete po nju? Ja ne mogu… nemam ključ.
Sada već nije mogao da suzdrži suze koje su se već slivale niz obraze, ali se pridržavao mikrofona i pokušavao da ostane pribran. Srce ga je stezalo i bolelo sve iznutra kako je slušao njegov mladi glas kako izgovara ove reči. Kao da je vreme stalo.
– Miloše, slušaj me. Tvoja mama je otišla na jedno lepo mesto. Vratiće se sigurno. Veruj svom tati. On ne laže. Da li te je ikada slagao do sada?
– Jeste!
– Kada mili? – nasmejao se policajac.
– Kada smo bili kod zubara. Rekao je da neće boleti. Trebao je samo da mi kaže. Ja se ne plašim.
Dispečer je držao glavu nad stolom i plakao, ali u sebi i samo spuštao suze niz obraz. U stanici oko njega bila je mrtva tišina i svi su gledali u njega i njegov sto sa čuđenjem šta se dešava. Niko ništa nije progovarao.
– Sada ne laže. Veruj meni. Ja nisam bio tamo ali znam neke moje jako drage ljude koji su dugo tamo. Tamo je ponekad i lepše nego ovde. Ali vratiće se, nemoj da se brineš. Da li ideš u školu?
– Ne. Idem u vrtić. Samo crtam. A kada će da se vrati?
– Vratiće se kada bude bila spremna. Možda je otišla da se odmori mili. Zašto se toliko brineš, pa nije prošao ni jedan dan?
– Nije. Ali ja nju mnogo volim. I hteo sam da joj kažem da me je pohvalila vaspitačica. Sve sam uradio kako je htela. Nacrtao sam nas troje. I veliko sunce iznad nas. Ja volim leto.
– To je predivno! Ti si divan dečak!
– Možda jesam. Ali voleo bih da zna šta radim dok je u tom raju. Kako da joj se javim? Je l’ možete vi da joj pošaljete poruku?
Dragutin je obrisao stotu suzu sa obraza i nastavio razgovor pokušavajući da dečak ne primeti da sve vreme zapravo plače.
– Ne mogu. Ali možeš ti. Znaš kako ćemo? Ti, kada se tata vrati, sutra ga zamoli da odete u šetnju. Svake nedelje uzmi jedan plavi balon i za njega zakači svoj crtež ili bilo šta što hoćeš da joj kažeš. Ako ne znaš da pišeš još uvek, zamoli tatu da to napiše.
– Znam da crtam! Ja najbolje crtam! Je l’ će ona to videti?
– Siguran sam da hoće Miloše.
– Hvala Vam puno! Vi ste sigurno divan otac! Zvučite kao moj deka i puno ste mi pomogli!
Čuvaj se Miloše. Hvala što si pozvao, ako ti ikada zatreba pomoć. Mi smo tu.
Spustio je slušalicu i počeo da plače čim se čulo lupanje telefonske slušalice o prijemnik. Držao se za obraze i gledao u prazno. Sve kolege su se okupile oko njega, ali niko nije postavljao nikakva pitanja. Ubrzo su se razišli jer im je bilo jasno šta se desilo. Dečak nije bio u problemu i nije poslata nikakva jedinica na mesto poziva.
