– Teško je odreći se ličnih ugodnosti, da ne pričam o svetu – svi vas gledaju kao ludu, glupu, zaostalu…. Volimo decu a potičemo iz porodica gde su naši roditelji imali po troje dece… a naše bake po šestoro… seća se Nataša.
Naravno da je to sve dar od Boga… jer kad smo1999. ostali bez igde ičega-kuća opljačkana, a Ranko sve vreme rata na samoj granici prema Albaniji… a mi ostali živi i zdravi, bili smo srećni što smo „na broju“. U Beogradu sve iz početka… Počela sam ponovo da radim tek 2008. godine…
Blagodat porodičnih okupljanja
– Subota i nedelja su dani kad se okupljamo… Svi volimo te ručkove i večere kad smo zajedno. Mnogo je važna zajednica, da deca vole svoj dom. Tada se ispričamo, smejemo, dogovorimo, radujemo a i tugujemo… Najviše volimo Badnje veče, Božić, Vaskrs, našu slavu Svetog oca Nikolaja, kad je sve svečano u slavu Boga – to su trpeze ljubavi i one su najlepše…
Rođendane ne slavimo , ali obeležimo i to je prilika da se okupimo sa bakom i dekom, a tetke i stric ako stignu dođu i oni sa svojim divnim porodicama i to su divna okupljanja…
Nikola je najmlađi pa je, kako majka kaže, ipak malo razmažen… ili prezaštićen, ali to će ova porodica da ispravi. Nikola je dete novih informacionih tehnologija. Porodica insistira na druženju, ali se i to završi sa mobilnim u parku…
-Živimo na 54 kvadrata u stanu mojih roditelja. Iskreno – to jako malo.
Institucije GO Savski venac – u kojoj sam radila i Gradska uprava grada Beograda, u kojoj sada radim po tom pitanju nisu se pokazale zainteresovanim za bilo kakvu pomoć u obliku nekog proširenja stana…
Ispite spremaju u čitaonicama
Dok su mali – u osnovnoj školi, deca porodice Šemić uče zajedno – gde god nađu malo tišine, ili sa majkom Natašom ili sa nekim starijim detetom. Pomažu jedni drugima. A na fakultetu, Šemići uglavnom uče u čitaonicama…
U kućnim poslovima pomažu svi. Nataša voli uređivanje doma i to se odmah vidi, ali joj pomažu svi u kući.
-Ranko je moj veliki pomoćnik, on sve nabavlja, ja ne znam šta je to pijaca…i voli da kuva. I deca vole da kuvaju ponekad neke svoje specijalitete…
Porodica Šemić je najviše pažnje poklanja obrazovanju i razvijanju talenata kod svoje dece. Vole sport i muziku…
– Ognjen i Zorana su uz našu veliku podršku bili pre dve godine u Americi na Aljasci u gradu Enkoridžu, što smatram našim velikim zajedničkim uspehom, napominje Nataša. Išli su kao studenti, kroz program WORK AND TRAVELL, na pet meseci boravka i rada u Americi. Nije bilo lako, obavljali su sezonske poslove, ali im se želja ostvarila. Stekli su iskustvo, prijatelje, naučili jezik…i tada sebi platili obilazak Las Vegasa, Los Anđelesa, San Dijega,Čikaga i Njujorka…
-Trudila sam se da im pružim što više nežnosti i ljubavi. Tata je ponekad malo i strožiji – tako i treba. Iskrene ljubavi ima, da ih ničim ne uslovljavam nikada… da ih volim i kad pogreše…da ih slušam. Bilo je i galame kad sam bila mlađa, sad ne galamim- vrlo retko…
Mnogo je važno sačuvati ih od tog kritikovanja pred „svetom“. Dete je najvažnije. Roditelji volite svoju decu… ljubite ih i hvalite ih… polako, sa ljubavlju, sa smirenjem…
Decu vaspitavamo da pre svega veruju u Boga i da se Bogu mole, da budu dobri, časni, pošteni, mudri i vredni ljudi, da vole bližnje, da ne budu zlobni, da žive u istini i ljubavi, bez licemerstva i lukavstva, da vole svoj dom i porodicu, da poštuju druge ljude i njihove običaje i veru, da brane sebe i svoje, da vole svoju otadžbinu, da se trude, uče i rade, rekla nam je Nataša.
