Izveštaje o pokoljima nad Srbima od strane ustaša, Dučić je prihvatio veoma teško. Plakao je, očajavao i tugovao nad tragedijom svog naroda. Tako je, 20.10.1941. godine, nastala njegova manje poznata, anatemisana pesma “Vrbas”. Prvi put je, kao citat (!), štampana u američkom izdanju Dučićevih sabranih dela 1951. godine, i to u odeljku “Umesto predgovora”, Luke M. Pejovića. Iz prevelikog poštovanja prema mrtvom pesniku, Pejović nije želeo da svoj tekst nazove predgovorom. U njemu je opisao i poslednje Dučićeve dane, provedene kod rođaka Mihaila Dučića u “Vili na jezeru”:
U “Vili na Jezeru” Dučić je pisao, pevao i plakao, čitajući izveštaje o strašnim pokoljima Srba u Bosni i u Pavelićevoj Hrvatskoj. Tu je on spevao i svoju poznati pesmu ‘Vrbas’, za koju Slobodan Jovanović kaže:
“Njegova pesma ‘Vrbas’, ispevana povodom pokolja Srba u Bosni, biće zabeležena u svakoj antologiji našeg patriotskog pesništva, isto onako kao Zmajeva ‘Vila’, Jakšićevo ‘Padajte, Braćo’, Vojislavljevo ‘Na Vardaru’, Rakićevo ‘Na Gazi Mestanu’… U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva, Dučić je našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu”.
Pesmu ‘Vrbas’, spevanu 20. oktobra 1941. američki Srbi su duboko osetili. Zato će Dučić među njima živeti dokle god bude živela srpska misao i Srpstvo u Americi.”
VRBAS
Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubica svi su istog kova –
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.
Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirala:
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.
Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa –
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.
Beše tada slavna a sad si i sveta,
Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.
Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.
