Većina Srba koji su naklonjeni kulturi sigurno je čula za Masukine pozorišne dane, koji se duže od četiri decenije održavaju u Velikoj Plani ali je i u toj opštini teško naći nekog ko bi znao odgovoriti na pitanje po kome je ta manifestacija dobila ime.
Još teže nekog ko zna ko je bio Velimir Živojinović Masuka.
A u pitanju je jedan od najznamenitijih Planjana koji su živeli u dvadesetom veku. Posebno kad je kultura u pitanju. Bio je mnogo toga što se u kulturi moglo biti: pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, prevodilac…
Ovaj retko nadareni i uporni čovek rođen je u Velikoj Plani 3. decembra 1886. godine. Odrastao je u vreme kad je ona bila više malo oveća zaostala kasaba, nego varošica, spremna da razume i podrži nekog kome je do pozorišta i književnosti.
Godinu dana nakon rođenja umrla mu je majka. Jedva da je u duši osetljivog dečaka rana za jednim roditeljem zacelila, ostao je i bez drugog. Politički protivnici su mu ubili oca.
Zahvaljujući rodbini, nadareno dete nije zastranilo već se okrenulo školovanju. Osnovnu školu je završio u Plani. Put za znanjem ga je potom odveo u gimnaziju u Smederevu a zatim u Drugu mušku gimnaziju u Beogradu. Maturirao je 1907. godine i odmah upisao studije germanistike.
U Beogradu je diplomirao 1914. godine, kad se Srbija suočila sa agresijom Austro-Ugarske, Prvim svetskim ratom i užasnim stradanjem. Tri godine studija, od 1909. do 1912. godine proveo je u Lajcigu, na fakultetu germanistike i estetike.
Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do Albanije i San Đovanija, gde je lečen od teške upale pluća. Nakon povratka iz San Đovanija 1916. zarobljen je u Ulcinju i odveden u logor Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine.
Posle oslobođenja radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. U kojem je od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio i upravnik.
Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha“, a novembra 1919. godine, sa Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao“ u kojem je objavljivao pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu.
Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirove „Zimsku bajku“ i „Romea i Juliju“. Jedno vreme bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu, a tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je Molijerovog „Tartifa“, u kojem su igrali Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.
Nakon što su Englezi i Amerikanci na Uskrs 1944. godine bombardovali i teško razorili Beograd, Masuka je zajedno sa sinom Branimirom krenuo na jug. Zaustavio se desetak kilometara pre rodne Plane, u Smederevskoj Palanci. U kojoj će ostati u sledećih nekoliko godina.
U gradu na Jasenici se prihvatio režije. Već 8. jula Povlašćeno jaseničko pozorište nastupa sa predstavom „Svet“, koja je bila njegova režija. Mesec i po dana kasnije usledila je premijera „Vračare Božane“ Slobodana Nastasijevića.
Nakon oslobođenja Palanke, 10. oktobra 1944. godine, komunisti su ga postavili za rad u prosvetnom odseku i poverili mu da vodi palanačko pozorište. Da nisu pogrešili pokazalo se već 19. novembra , kad je pozorište odigralo prvu predstavu u socijalističkoj Srbiji, Nušićevu „Ožalošćenu porodicu“.
Od leta 1944. do jeseni 1946. godine amatersko pozorište u Palanci imalo je premijere 19 predstava koje je Masuka režirao.
U braku sa Danicom Radmilović stekao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.
Masuka je pisao i poeziju. Najpoznatije su mu pesme Pred veče, Ljubav, o ljubav, Grudobolja, Tišina, bura i čežnja i jedna kojoj nije dao naslov.
U pesmi Grudobolja on je opisao borbu koju je vodio sa upalom pluća, koju je zaradio prelazeći sa srpskom vojskom preko srpsko-albanskih planina. U ulozi glavne junakinje se prepliću bolest i žena, kojih on uzalud pokušava da se otarasi.
Obručila mi se jedne studene noći
Na pustoj poljani, dok je šibao vetar,
I zagrlila me svojom koščatom rukom
I pripila me uz grudi i uz usne,
I deset orgijskih dana i deset orgijskih noći,
S klicanjem od koga obamiru čula,
Pekla me poljupcima od plamena
I grizla mi zubima usne, i lomila rukama kosti
U strasnom grljenju. I pevala mi pesme
Dženetske. I putevima od plamena
Vodala me u nepoznate zemlje
Sjaja i čuda i jezivih lepota.
Deset orgijskih dana i deset orgijskih noći,
Pekući me svojim očima od zapaljena ulja,
Sisala je, dahom od plamena,
Kao veštica moju dušu
I pila, iz žeženih putira, moju krv,
Presipljujući je, u razbludnoj napitosti,
Za raskošnu gozbu našeg venčanja,
Dok su po crnim kutovima naše kolibe
I na mračnom tavanu
Korovi vetrova
Pevali svadbene pesme.
Sad sedimo jedno pored drugog u postelji,
Pognutih glava
I blenemo tupo u mir.
Otpevane su orgije.
Sa rukama oko kolena, neočešljana i ružna,
Nepomično se oslanja na mene svojim kostima
Dosada.
I molim je: idi! I preklinjem je: ostavi me!
I uveravam je rečima najsrdačnijim
Da mi nije više potrebno njeno društvo.
I, zahvaljujući joj s nežnošću za sve,
Molim je da se ne muči više u ovoj dosadi:
Napolju je proleće i more
I povorke mirisa šetaju preko brda. –
Al’ ona, nepomična, ćuti.
U meni tad uzavire gnjev
I dovikujem joj da mi je odvratna,
Da je se gnušam, da je mrzim.
I bacam joj uvredu za uvredom,
I biram reči sve pogrdnije,
Najužasnije, najprljavije,
I vapijem, i cičim,
I u zapenušenom besu
Dovikujem joj: Napolje! –
Ali ona, smešeći se, ćuti.
Ja besnim
I hvatam je za prljavu kosu
I, van sebe,
Petama hoću da je izbacim
Iz svoje postelje. –
A ona se samo priklanja uza me
I ja osećam
Da je ni maći ne mogu
I da joj je svaki prst
Teži od olova.
Tad ustajem i bežim. –
Ali ona,
Kao da hoće da mi se ruga
Ustaje sa mnom i korača sa mnom,
Sa mnom se u trku vraća
I sa mnom smešeći se pada
Na našu postelju.
Od bola
U jastuk zarivam glavu
I ridam
I kunem Boga
Koji me stvori . . .
A kada se isplačem,
Čini mi se da je manja grubost njenog osmeha
I lakši teret njenog ramena
Koje se pripija uz mene.
I onda, satima, okrenuvši jedno drugom leđa
U nemoći i rezigniranom trpljenju,
Sedimo u postelji, umorni, ćutke,
Da opet zajedno legnemo
I opet zajedno ustanemo sutra.
