Obućar Goran Jelača iz Velike Plane, kaže da zajedno sa svojim pomoćnikom Vladom Cvetanovićem, svakodnevno u proseku okrpi oko dvadesetak pari obuće. Tako je već godinama i decenijama, otkad je obućarski zanat preuzeo od svog oca Božidara. A bilo je to pre više od tri decenije, davne 1986. godine.
-Kad radne dane pomnožim sa godinama, matematika kaže da sam okrpio više od 100.000 pari obuće. Često u šali kažem, dovoljno za obuvanje vojski svih balkanskih država. Verovatno da je u Plani malo ljudi koji nisu nosili „moje“ cipele. I to su uglavnom ovi mladi, razmaženi, koji neće da čuju da nose „zakrpe“, već čim malo pocepaju patike ili cipele odmah teraju roditelje da im kupuju novu obuću – kaže Jelača.
Goran, koji ima 56 godina, je poslednji obućar u Velikoj Plani. Dnevno radi po deset sati i zadovoljan je svojim poslom.
-Kad sam završio gimnaziju, matematički smer, odlučio sam da ne nastavljam školovanje, već da se prihvatim šila i obućarskog čekića. I nisam pogrešio. Posla je sve manje ali nije težak i ne kisne mi nad glavom. Nisam alav, ne treba mi mnogo. A i sam sam svoj gazda – objašnjava Jelača.
Žene su mu češće mušterije nego muškarci.
-Čim primete da im nešto fali na obući one žure da to poprave, muškarci su aljkaviji.
Do pre deset-dvadeset godina u Plani je bilo još nekoliko obućarskih radnji.
-Naša braća Kinezi su ih sve zatvorili, svojom jeftinom i uglavnom nekvalitetnom obućom. Mene neće. Nisam od onih koji lako odustaju a volim ovaj posao i imam stalne mušterije. Zamislite da i ja zatvorim radnju i da u opštini koja ima 40.000 stanovnika nemate kod koga otići da vam popravi obuću? Odvali se nekog gospođi fleka na samo jednoj potpetici od cipela koju je skupo platila i mora da ih baci.
Ima dva sina ali njih obućarski zanat ne interesuje. Stariji Stefan je u Parizu, mlađi Nikola je završio srednju ugostiteljsku i povremeno radi kao konobar.
-Najteže popravke su kad obuća pukne sa strane, pa moram da ubacujem umetak i ušivam. Retko mi se događa da mi ljudi reklamiraju, jer radim savesno, kao sebi. A i koristim dobre italijanske i nemačke materijale, koji su izdržljiviji. Prosto mi bude žao kad dobar materijal koji imam trošim na jeftinu kinesku obuću.
Radnja mu je zatrpana obućom. Što onom koja čeka na popravku, što onom koja uzalud čeka vlasnika.
-Često se događa da mušterija ne dođe po popravljenu obuću. U međuvremenu se predomisli i kupi novu a ovu ne uzima da ne bi platio. Ja takvu obuću čuvam po tri-četiri meseca, neku i po tri godine a onda je poklonim nekom ko je lošijeg imovnog stanja.
Na primedbu da mu je u radnji haotično stanje, odgovara da u tom „naizgled haosu“ postoji red i da tačno zna gde mu se koja obuća nalazi.
-Da sam hteo red, išao bih na fakultet i radio u kancelariji.
Kaže da se često događaju komične situacije, uglavnom kad muževi dolaze po obuću svojih žena a nemaju pojma kako obuća izgleda. Više puta mu se dogodilo da ljudi dolaze i pitaju da li su njihove cipele kod njega, jer ne mogu da ih nađu. A nisu sigurni da li su ih ili nisu doneli na popravku.
Goran Jelača je i strastveni planinar i jedan od najaktivnijih članova lokalnog planinarskog društva Vrbica.
Malo je „izvikanih“ vrhova u Srbiji na koje se nije penjao. Na neke od njih i po tri-četiri puta.
Na pitanje koje uspone najviše pampti, na prvu loptu, odgovara da su to usponi na Midžor, najviši vrh Stare planine, Trem na Suvoj planini i Rtanj. A onda se ispravlja.
-Ali pod posebnim utiskom sam bio nakon uspona na Kajmakčalan. Navrle su emocije. Kad sam zamislio hiljade srpskih vojnika, među njima je bilo i mojih Planjana, kako preko onih goleti jurišaju da osvoje vrh planine i ugledaju Otadžbinu, grudi su se stegle, oči se napunile suzama.
Projekat sufinansiran iz budžeta opštine Velika Plana.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
