Među trideset vojnika i policajaca iz Velike Plane koji su poginuli u ratovima koji su od 1991. do 1999. godine vođeni na razvalinama SFRJ je i Slobodan Jelić iz Miloševca. Slobodan je poginuo na odsluženju redovnog vojnog roka. Nije bio oženjen pa će sa smrću njegovih roditelja rat zatrti lozu još jedne porodice na obvalama Velike Morave.
Muslimani i njihovi zvanični državni organi u Sarajevu kao početak rata u BiH obeležavaju 2. i 3. maj 1992. godine, kada su njihove paravojske počinile masakr nad vojnicima JNA u Sarajevu. Mučki napad na vojnike u Domu JNA, dok su ovi tovarili stvari u kamion sa namerom da napuste taj objekat i svirepo ubistvo nekoliko desetina vojnika u Dobrovoljačkoj ulici sledbenici islamskog fundamentaliste Alije Izetbegovića slave i kao dan kada su pobedili “strah od četnika”.
Međutim, rat u BiH je počeo ranije. Krajem marta te godine regularne jedinice hrvatske vojske prešle su Savu kod Bosanskog Broda i počinile pokolj srpskih civila u Sijekovcu i Gornjim Kolibama. Drugog aprila elitne jedinice hrvatske vojske, prekaljene u borbama za Vukovar, ojačane stranim legionarima, iz pravca Duvna i Livna napale su Kupres i okolna srpska sela. Ubijeno je oko šezdeset srpskih civila i teritorijalaca a skoro dvesto njih je odvedeno u logore, od kojih se 19 nesrećnika još uvek vode kao nestali.
To za muslimane nije “početak rata”. Verovatno zato što su međusobno ratovali samo Srbi i Hrvati, a oni taj sukob gledali sa strane, još uvek kalkulišući kada je najbolja prilika da se pridruže Hrvatima, a Srbima, kojima etnički pripadaju, iz kojih su ponikli, zabiju nož u leđa tako da taj udarac bude što bolniji. Prilika im se ukazala početkom maja u Sarajevu.
Nedelju dana pre sarajevskog krvoprolića, 26. aprila, u Skoplju, Alija Izetbegović i Branko Kostić, predsednik Predsedništva SFRJ, postigli su sporazum kojim je predsednik Predsedništva BiH priznao da JNA na teritoriji BiH nije agresor, već regularna armija dotadašnje zajedničke države, koja nakon međunarodnog priznanja BiH ima pravo na razuman rok za nesmetano povlačenje sa njene teritorije. Sporazumom je predviđeno da taj rok bude 16. maj. Itezbegović se u ime vlade u Sarajevu obavezao da će do isteka tog roka snage pod njegovom komandom obustaviti sve napade na vojne objekte i vojne kolone.
Međutim, još jednom se potvrdilo da „niko tako ko Turčin ne laže“. Izetbegoviću i njegovim saradnicima skopski dogovor bio je samo jedna u nizu unapred smišljenih prevara, kojima je domaće javno mnenje i međunarodnu javnost trebalo ubediti u sopstvenu privrženost mirnom rešenju sukoba u BiH, srpsku vojsku što više obavezati i uspavati, a u svakoj pogodnoj prilici, kada to omogućava odnos snaga, nanositi joj što teže udarce.
Izvršavajući skopski dogovor, vojska je 2. maja nastavila evakuaciju iz Doma JNA u Sarajevu. Dok su vojnici, njih desetak, unosili stvari u kamione, objekat su opkolili pripadnici muslimanskih paravojski, pod komandom Hamida Bahta, komandanta Opštinskog štaba TO Stari grad. Stotine pripadnika „zelenih beretki“, „Patriotske lige“ i specijalnih jedinica MUP-a, pod komandom Zorana Čegara, Juke Prazine, Emina Švrakića, Nusreta Smajlovića, zvanog Libe i Esada Tokića, zaposelo je krovove, haustore i prozore okolnih zgrada.
Tog dana Alija Izetbegović se nalazio na pregovorima u Lisabonu, a vođenje Predsedništva BiH i komandovanje muslimanskim paravojnim formacijama preneo je na Ejupa Ganića. Koji je u Predsedništvo BiH izabran kao Jugosloven, a u ratu se ponašao kao mudžahedin.
Po svedočenju generala Sefera Halilovića, komandanta „Patriotske lige“, koje je objavljeno u sarajevskom „Oslobođenju“ 27. aprila 1997. godine, nakon što je Dom JNA opkoljen, Behto ga je pozvao telefonom i pitao šta da radi.
– Ako si jači, deri – odgovorio je, prema sopstvenom priznanju, Halilović. – I tako je počela ona „igranka“ oko Doma armije“.
To što Halilović naziva igrankom bilo je ničim izazvano krvoproliće, koje je značilo početak rata u Sarajevu.
Kad je obavešten o napadu na Dom general Milutin Kukanjac, komandant Druge vojne oblasti JNA, uputio je iz Komande na Bistriku pukovnika Milana Šuputa, sa dva oklopna vozila, tri puha i oko 40 vojnih policajaca, da odblokira opkoljene vojnike.
Prvo oklopno vozilo (BOV) vozio je Slobodan Jelić, dvadesetogodišnji vojnik na odsluženju vojnog roka iz Miloševca kod Velike Plane.
Slobodan je dva meseca ranije odslužio godinu dana vojske, koliko je bilo propisano zakonom, ali zbog ratnog stanja Predsedništvo SFRJ i komanda JNA doneli su odluku da se vojnicima boravak u JNA produži za još tri meseca.
– Kad je poslednji put dolazio kući, u martu, Slobodan nam je rekao da mora da u vojsci ostane još tri meseca – seća se njegova sestra Snežana (36), vaspitačica u dečijem vrtiću u Miloševcu, koja je tada bila devojčurak od petnaest godina. – Roditeljima je bilo teško. S jedne strane videlo se da će rat, bilo ih je strah da jedinog sina ponovo šalju u vojsku, a s druge strane bilo ih je sramota da im sin dezertira. Sećam se kad je zabrinuti otac, koji se uvek trudio da bude ispravan, građanin, da nema nikakvih sukoba sa državom i zakonom, rekao: „Sine, ako moraš da ideš, idi“. Mislim da se ta odluka poklopila sa bratovim željama. Nije mu bilo svejedno, pričao je da je postalo mnogo opasno, ali bilo mu je žao da ostavi drugove.
Slobodan je rođen na Bogojavljenje, 19. januara 1972. godine u Smederevskoj Palanci. Završio je srednju GOŠINU-u školu za metalostrugare, a onda se još godinu dana doškolovavao za automehaničara. Automobili su mu bili velika strast, pa je bilo logično što su ga u vojnom odseku regrutovali za vozača. U martu 1991. godine otišao je u vojsku u Nevesinje, a nakon završene obuke prekomandovan je u kasarnu u sarajevsko predgrađe Lukavica.
Kobnog dana javio se porodici telefonom.
– Pričao je sa majkom – nastavlja Snežana. – Bilo je rano poslepodne, oko pola jedan. Upravo se spremao da ide na ručak. Rekao joj je da se već puca, ali majka kaže da je zvučao raspoloženo, opušteno. Majka ko majka, molila ga je da se čuva.
Nedugo posle razgovora mladi vojnik je dobio naređenje da krene na izvršenje svog prvog ratnog zadatka. Nažalost i poslednjeg.
Na putu do Doma JNA kolona je upala u zasedu. Muslimani su vojnike prvo gađali granatama iz ručnog raketnog bacača „zolja“, a onda ih zasuli tromblonskim minama i puščanom vatrom.
Oklopni transporter koji je vozio Slobodan, a u kojem su se nalazila još četvorica vojnika, pogođen je granatom iz „zolje“.
– Geleri su bratu razneli glavu. Poginula su i dva njegova dguga Srećko Jovanović i Predrag Cerović. Četvrti je ostao živ, ali unakažen od gelera i vatre, peti je prošao sa opekotinama – objašnjava neutešna sestra.
Krenuo je i opšti napad na komandu vojne oblasti na Bistriku, koji će trajati do kasno u noć. Pored pušaka i snajpera, muslimani su koristili bestrzajne topove, tromblone, minobacače i suzavac, ali je posada Komande, predvođena smirenim generalom Kukanjcem, junački odbijala sve napade.
Istovremeno, blokirane su i napadnute i kasarne „Maršal Tito“, „Viktor Bubanj“ i „Jusuf Džonlić“.
Pored kasarni, brojne paravojne grupe, u kojima je okupljena sva Izetbegovićeva i Ganićeva sarajevska alaša, od policijskih specijalaca do najvećih kriminalaca, napale su i srpske četvrti Vrace, Rajlovac i Lukavicu.
Sve ove napade iz centra u zgradi Predsedništva BiH kordiniraju Sefer Halilović, komandant Štaba TO BiH Hasan Efendić, njegov zamenik Zaim Backović Zagi, henerali Jovan Divjak i Stjepan Šiber, a nadgledaju Ejup Ganić i Stjepan Kljujić.
Da bi pomogao posadi Doma JNA i pukovniku Šuputu, koji je sa preživelim vojnicima blokiran u prostorijama Radničkog univerziteta „Đuro Đaković“, Kukanjac naređuje da iz Lukavice krene manja jedinica oklopnih transportera i pincgauera, sa 30 diverzanata, pod komandom kapetana Marka Labudovića.
Kod tramvajske stanice na Skenderiji muslimanske terorističke grupe, jedna pod komandom Kerima Lučarevića i Muhameda Šišića Dede, a druga Mustafe Hajrulahovića Talijana, napadaju i ovu kolonu. Na oklopna vozila bačene su pokidane tramvajske žice kroz koje je puštena struja. Pojedini vojnici su ubijeni, drugi su živi spaljeni. Kapetan Labudović je ranjen, živ zarobljen, pa hladnokrvno ubijen.
Puščana i artiljerijska vatra otvara se po sarajevskim četvrtima u kojima živi srpsko stanovništvo. U minobacačkom napadu na Moravsku ulicu, u naselju Vrace, ubijeno je petoro a ranjeno šesnaestoro Srba. Ubijeni su Mile Pandurević, Vlado Petrović, Blagota Doder, Milan Dobrijević i Stana Krstić Lalović.
U večernjim časovima na aerodrom u Butmiru sleće avion kojim sa mirovnih pregovora u Lisabonu stižu Alija Izetbegović, njegova kćerka Sabina i saradnici. Među njima i ministar spoljnih poslova Zlatko Lagumdžija.
Nakon konsultacija sa načelnikom Generalštaba JNA u Beogradu generalom Blagojem Adžićem, Kukanjac donosi odluku da Izetbegovića zadrži u kasarni u Lukavici. Na vest da im je vođa zarobljen muslimanska alaša prestaje sa napadima na vojne objekte i srpske delove grada.
U svoju prvu ratnu noć glavni grad BiH utonuo je sa spaljenim vojnim vozilima i telima ubijenih i ranjenih vojnika na svojim ulicama.
Na pregovorima koji su te noći vođeni između generala Kukanjca, Izetbegovića, Ganića i predstavnika Ujedinjenih nacija, komandanta UNPROFOR-a kanadskog generala Luisa Mekenzija i evropskog pregovarača Kolma Dojla, postignut je dogovor da muslimani u toku sutrašnjeg dana omoguće bezbednu evakuaciju vojske i sredstava iz Komande na Bistriku i drugih vojnih objekata koji se nalaze u gradu. Posle avakuacije, Izetbegoviću će biti dozvoljeno da se vrati u zgradu Predsedništva. Kao garancija da će to biti i ispoštovano, dogovoreno je da u vojnoj koloni, u prvom transporteru bude Mekenzi i visoki funkcioner muslimanske policije Jusuf Pušina, u drugom Kukanjac i Izetbegović, a na začelju kolone transporteri UNPROFOR-a.
U ime Predsedništva BiH poštovanje sporazuma garantovali su Ganić i Kljujić.
Dok su u komandi Druge vojne oblasti vojnici pripremali kolonu za pokret, a Izetbegović, Kukanjac i Mekenzi, pristigli iz kasarne u Lukavici, pili kafu, Ejup Ganić i njegovi najbliži saradnici odlučili su da nakon izlaska Izetbegovića napadnu i unište kolonu JNA.
Zato su raznim podvalama odugovlačili početak evakuacije i tako obezbeđivali vreme za grupisanje svojih jedinica na dogovorenom pravcu kretanja kolone JNA. Koja je umesto u dogovorenih 15 sa Bistrika krenula tek oko 18 časova. Pored Izetbegovića i Kukanjca, u njoj su se nalazili general Mekenzi, brojni predstavnici UNPROFOR-a, novinari, kamermani…
Kada je vojna kolona u kojoj je bilo 40 vozila i 300 ljudi krenula, preko Zaima Backovića Zagija, pomoćnika komandanta TO, Ejup Ganić i Hasan Efendić su jedinicama na terenu izdali sledeće naređenje: „Sva pokretna vozila neprijatelja uništiti. Pripremiti zapaljive smjese i sve paliti. Blokirati jedinicu i odmah po njima. Obarajte stabla da se ne mogu ni milimetar maknuti. Nema prilaza UNPROFOR-ovim vozilima dok predsednik ne bude u Predsedništvu. Odmah, odmah, zarobiti sve. Neka sve jedinice koje su blizu Dobrovoljačkoj ulici dejstvuju po vojsci.“
General Kukanjac je upozorio Izetbegovića da će ga u slučaju napada na kolonu odmah ubiti i sve vreme je u jednoj ruci držao pištolj.
Koliko god je Kukanjac do tada imao dobru procenu da „Turcima nikad ne treba verovati, a poturicama još manje“ i držao situaciju pod kontrolom, toliko je po dolasku kolone do Dobrovoljačke ulice ispao neoprostivo naivan i neoprezan. Budala. Iako je veći deo kolone još bio iza njih, potpuno neobezbeđen, pustio je Izetbegovića da izađe iz transportera i pređe u putničko vozilo, koje ga je odvezlo u pravcu Predsedništva.
Kad je vozilo sa Izetbegovićem prešlo most na Miljacki, vojna kolona je prvo na više mesta prekinuta a zatim zasuta zasednom vatrom iz stotine pušaka, mitraljeza, ručnim bombama, tromblonskim minama i molotovljevim koktelima. Napadnuti nisu imali nikakvu šansu da se brane. Prevareni, od svoje komande uvučeni u smrtonosnu klopku, vojnici i oficiri moćne armije ubijani su na ulici kao glineni golubovi.
Iz centra iz kojeg se komandovalo operacijom jedinice na terenu dobijale su nova naređenja.
„Ne dirati kola UNPROFOR-a. Vozilima JNA ne dozvoliti prolaz i uništiti “.
„Centar govori…Niko ne smije proći…samo vozila UNPROFOR-a “.
„Niko ne smije proći…samo vozila UNPROFOR-a….Svim jedinicama, izvršna komanda: Juriš!“
U jednom trenutku muslimanski general Jovan Divjak, Srbin izdajnik koji je zbog istrage koja je protiv njega vođena oko predratnog šverca oružja muslimanima iz magacina Teritorijalne odbrane, dezertirao iz JNA, prodao veru za večeru i prešao na stranu verskog fanatika Izetbegovića, popeo se na jedan transporter i vikao da se prekine sa ubijanjem: „Ne pucaj, vojska se predaje.“
Međutim, prekida ga grubi glas Ejupa Ganića, koji radio vezom komanduje nastavak masakra: „Radite ono što sam vam rekao… samo rokaj!“
U prisustvu predstavnika UN i televizijskih kamera muslimanski jalijaši, okoreli sarajevski uličari i kriminalci, pod komandom dojučerašnjih oficira JNA, koji su se kleli u Jugoslaviju i bratstvo i jedinstvo, linčovali su teško ranjene vojnike, spaljivali ih zajedno sa njihovim vozilima.
Kada je krvavi pir završen, na ulici su ostala nepomična tela više od dvadeset oficira (među njima četvorica pukovnika) i vojnika. Najmanje 213 vojnika, među kojima i 16 teško ranjenih, odvedeno je u već pripremljene logore, gde je narednih nedelja podvrgnuto zverskom mučenju. Najviše nesrećnika odvedeno je u Centralni zatvor, u kojem je gospodar života i smrti bio krvnik, nekrunisani kralj sarajevske mafije, Ismet Bajramović Ćelo.
Dane kada su Srbi još jednom svojim životima platili cenu svoje dobrodušnosti, a njegovi jalijaši sa nekoliko koraka udaljenosti rafalima kidali tela nemoćnih vojnika, zločinac Izetbegović je u svojim memoarima opisao kao „dan kada smo konačno pobedili strah od četnika“.
U borbama oko Doma JNA i na Skenderiji ubijeni su kapetan Marko (Milutina) Labudović (39) iz Ivanjice, poručnici Obrad (Milutina) Gvozdenović iz Han Pijeska, Nihad (Iljaza) Kastrati (29) iz Požarevca i Ivica (Dragog) Cvetković iz Knjaževca, vojnici Kruno Bešlić, Nebojša Bojanić iz Kraljeva, Aleksandar Blagojević, Srđan Nikolić, Slobodan Jelić, Predrag Cerović, Srećko Jovanović, Dragan Vitković, Goran Divović, Mladen Nikolić, Radoš Pajović, Željko Rakić, Milomir Mojsilović, Branko Popović i portir u Domu JNA čije ime je bilo Dževad. Najmanje osam oficira i vojnika teško je ranjeno.
Među žrtvama iz Dobrovoljačke nalaze se načelnik sanitetske službe Druge armijske oblasti pukovnik primarijus dr Budimir (Save) Radulović, načelnik bezbednosti pukovnik Boško (Petra) Mihajlović, načelnik finansijske službe pukovnik Mirko (Save) Sokić, pukovnik Gradimir (Pane) Petrović, potpukovnik Boško (Jove) Jovanović, stariji vodnik Radenko (Milana) Magazin i vodnik Kozafer Rotić.
Zatim vojnici Zvezdan Arsić, Aleksandar Gluhović, Zoran Gajić, Miodrag Đukić, Milomir Janjić, Nebojša Jovanović, Robert Kočiš, Perica Nović, Vitomir Petrović, Vlastimir Petrović, Željko Rakić, Stevo Ritan, Zdravko Tomović, Ivica Simić, Normela Šuko i građansko lice na službi u JNA po imenu Vesna, čiji ostali podaci nisu poznati.
Ukupno četrdeset dva mrtva i sedamdeset tri ranjena oficira i vojnika.
U Miloševcu su sa strepnjom slušali televizijske vesti iz Sarajeva, slutili da je njihov Slobodan u opasnosti, ali jedino što im je preostalo bilo je da nemoćni čekaju vest o njegovoj sudbini. Stigla je crna, da ne može crnja.
– Bilo je to oko desetog maja kad su nam u kuću banuli neki ljudi iz vojnog odseka iz Velike Plane, valjda je bio i neko iz opštine. Čim smo sa njima ugledali doktora i medicinsku sestru bilo nam je jasno da našeg Slobodana više nema. Primaš injekciju za smirenje, slušaš otrcane reči kojima nepoznati ljudi pokušavaju da te uteše, a ceo svet oko tebe, celi tvoj život, se ruši.
Osim Slobodana i Snežane, njihov otac Velimir Jelić (65), penzioner smederevske Železare i majka Božica (63) nisu imali više dece. Utehu za jedinim sinom pokušavaju da nađu u unukama, Snežaninim kćerkama, Magdalenom i Anastasiom.
– Mog brata nema i nikakva istina i naknadna pravda ga neće oživeti – kaže na kraju Snežana. – Ali ne mogu da shvatim da niko od ljudi koji su komandovali napadima na vojsku u Sarajevu, koji su odgovorni za smrt mog brata i još toliko vojnika i civila, nije odgovarao. Od kvazi suda u Hagu ili od muslimanskih sudova u Sarajevu niko normalan i ne može očekivati pravdu za Srbe, ali šta je sa sudovima u Beogradu?
Haški tribunal je podigao optužnicu protiv Ejupa Ganića, ali se pokazalo da je i ta, kao i ostale haške optužnice podignute za zločine nad Srbima, obična farsa. Bacanje prašine u oči srpskoj i međunarodnoj javnosti.
Lažni sud je i u slučaju Ganića, po ko zna koji put, presudio da ratni zločini počinjeni nad Srbima – nisu zločin.
Za Haški tribunal, jedini krivci i jedini zločinci su Srbi.
Humka na seoskom groblju u Miloševcu pod kojom počiva Slobodan Jelić i tuga koja već 28 godina stanuje u njegovoj porodičnoj kući svedoče drugačije.
Projekat sufinansiran iz budžeta opštine Velika Plana.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
