U Velikoj Plani se već četvrtu godinu održavaju Vitini dani, smotra pozorišnog amaterizma koja je posvećena sećanju na Vitomira Vitu Stefanovića, ali mnogo Planjana, posebno onih mlađih generacija, koje nemaju pojma o kome se radi. A u pitanju je jedan od doajena pozorišnog amaterizma u Srbiji i čovek koji je dao najveći doprinos afirmaciji pozorišne umetnosti u Velikoj Plani.
I ne samo to. Možda ponajviše njemu Velika Plana ima ustanovu kulture, Centar za kulturu Masuka, koji je ime dobio po još jednom planjanskom kulturnom pregaocu Velimiru Živojinoviću Masuki (1886-1974), koja postiže dobre rezultate na polju kulture. Od organizovanja likovne kolonije Pokajnica i drugih izložbi, do organizovanja tri pozorišna festivala – Masukinih dana, Male eksperimentalne scene i Vitinih dana. Možda baš u vreme Vitomira Stefanovića ili bolje rečeno zahvaljujući njemu udareni su temelji na kojima već decenijama postoji i opstaje, sa dobrim rezultatima, pozorišna sekcija pri ovoj kući kulture.Koja je iznedrila desetak vrhunskih amaterskih glumaca.
Vitomir Stefanović Vita, slikar, reditelj, glumac, scenograf – srce i duša velikoplanjanskog pozorišta „Masuka“, bez dileme je najplodotvorniji stvaralac u pozorišnoj umetnosti od nastanka ove ustanove do danas. Zaslužan za najveće uspehe nekoliko generacija glumaca „Masuka“ od sredine do kraja prošlog veka za sobom je ostavio bogat opus u svim oblastima u kojima je dao značajan doprinos razvoju i napretku. Autor je nekoliko stotina slika, osnivač kulturnih manifestacija čije trajanje svedoči o dalekovidosti mecene kulture koji je još onda predvideo potrebu i žeđ za ovom vrstom događaja u unutrašnjosti Srbije – piše u jednom od pisanih svedočanstava o ovom kulturnom pregaocu.
Rođen je 1929. godine u Lugavčini, opština Smederevo, neposredno uz prugu koja je i simbolično za njega bila veza sa svetom. Otac Vitin, Đurđe, bio je mašinovođa, vozio je čuvenu Smederevku. Ispraćao je vozove kao dete i maštao da se otisne daleko, u nepoznate krajeve. Istom tom prugom otišao je ranije nego što je očekivao, ne baš u svet, malo dalje od mesta rođenja. Kao dečak ostaje bez oca i seli se u Veliku Planu u kojoj je proveo ceo svoj život. Šireći ideje o umetnosti među ljudima sa kojima se susretao.
U posleratna gladna i poletna vremena spremajući se za nastavnika lepog crtanja Vita se u beogradskom Krsmancu opredeljuje za folkor. Igra „Keca“ uz svog poznatijeg kolegu Dragoslava Džadževića i stiče zlata vredna iskustva koja će unaporediti i nadograditi po povratku u Veliku Planu. Otuda istančan ukus za igru i pokret. U Gimnaziji predaje crtanje, a uz pomoć kolega Miše Lukića i bračnog para Šarčević, poput četiri apostola, vodi planjanski kulturni život. Najpre u KUD-u „Železničar“, a kasnije u AP „Masuka“. U tom periodu počinje preporod pozorišta zahvaljujući njegovim idejama i pregalačkom radu.
Režira, glumi, pravi scenografiju, bira muziku, postavlja svetla, kreira i odabira kostime. Odatle ulazi u svet filma, postaje direktor bioskopa i kreira sa tog mesta ukus planjanske publike za film, pozorište i donekle muziku. Rodonačelnik je zajedno sa Radoslavom Todorovićem Šiljom Festivala pozorišnih amatera sela Srbije (FEDRAS), brojnih akademija i drugih manifestacija koje su imale za cilj promovisanje sposobnosti dece, omladine i mladih umetnika pred svojim sugrađanima. Vita je bio, kažu njegovi prijatelji i saradnici, udarnik na radnim akcijama, vlasnik udarničkih značaka i ordena rada, ali i jurišnik na veseljima i najveći zaljubljenik kafana i meraka. Bio je boem u srcu i na delu. Voleo kafane, prepoznavao vrednost pevača i cenio kafanski duh kao deo nacionalnog identiteta srpskog naroda.
Ima puno simbolike u njegovom imenu, rođenju, odrastanju i bitisanju. Vitomir Stefanović je na svet došao kad i planjansko pozorište, 1929. godine, i umalo da zajedno ove dve institucije kulture proslave veliki jubilej, osam decenija postojanja. Otišao je godinu dana ranije. Tokom šesdesetogodišnjeg neprekidnog rada u Pozorištu „Masuka“, kao reditelj, glumac i scenograf, postavio je gotovo sva Nušićeva dela od „Sumnjivog lica“ do „Pokojnika“, neke više puta u različim verzijama, sa vremenskom discanom koja je uvek nosila nova rešenja i nove poglede na oca srpske komedije. Njegovim dolaskom u pozorište kreće era kontinuiranog rada na pripremi predstava i na učestvovanju na festivalima.
Bio je vizionar, avangarda u svakom pogledu, preteča multimedijalnog teatra. Vratio je antičku komediju u amaterizam preko svog „najdražeg eksperimenta“, Omladinskog ansambla, i ostao “Dr“ za Nušića kroz pet različitih postavki ovog dela sa 125 izvođenja. Malo kome je tako nešto uspelo u životu bogatom događajima koji su menjali istoriju i krčili put ka savremenim orijentacijama.
Trinaest Vitinih predstava selektori su prosledili na Republičko takmičenje amaterskih pozorišta, dve su igrane na saveznom festivalu u Trebinju, jedna na Hvaru. Po nagradama, to su bili najveći dometi Pozorišta „Masuka“, zlatna maska za režiju 1974. godine, za „Haleluju“ Đorđa Lebovića, srebrna plaketa (1977), za „Proleće u januaru“ Dušana Kovačevića, dok su bronzane osvojene za dramu „Vuk“ (1978) Ivana Studena i „Sud“(1980) makedonskog pisca i diplomate Koleta Čašula.
Za ideju o festivalu „Masukini pozorišni dani“ koji će okupljati glumce amatere i profesionalce jednom godišnje, na radost publike i zadovoljstvo istinskih poznavalaca Talijine umetnosti, zaslužan je doajen ovog pozorišta, Vita Stefanović. Njegova ideja živi već pet decenija, a prepuno pozorište svake godine opravdava smisao ovog festivala i potvrđuje vizionarske poglede u daljinu čoveka koji je bio stožer ove kulturne institucije.
Priča o Viti nije kompletna ako se uz pozorište ne doda i likovna umetnost, pa sklonost ka poeziji, pesmi, igri i kafanama. Boem u duši, slikar po profesiji, Vita je osnivač Likovne kolonije „Pokajnica“. Postoji 51 godinu, a od osnivanja do jubileja prošle godine, sakupljeno je skoro 400 vrednih umetničkih dela za postavku zavičajne zbirke. Fundus se puni, gradski muzej još nije oformljen iako je ideja o ovoj instituciji stara koliko i kolonija, još od Vitinog vremena.
Vita je, zajedno sa Nadom Depolo, urednicom Dramskog programa Radio Beograda i Mićom Vasiljevićem, osmislio i pokrenuo manifestaciju poezije „Pesniče naroda mog“ i pune dve decenije sedamdesetih i osamdesetih godina Veliku Planu pretvarao u grad pesništva. Sa ove pozornice put slave krenuli su kao pobednici Aleksandar Berček, Dragana Varagić, naš Jova Ilić, Ivan Vučković…
Kako su se na životnom putu Vite Stefanovića ređale uloge i režije, tako su pristizale nagrade i društvena priznanja. Pripao mu je za zasluge Orden rada, Zlatna plaketa Saveza amatera Srbije, Zlatna značka KPZ Srbije, Oktobarska nagrada SO Velika Plana i još neke vredne i značajne darovnice koje svedoče o plodonosnom životu čoveka koji je udahnuo kulturni život Velikoj Plani u posleratnom periodu i doprinosio da kultura poput značenja njegovog imena bude način života njegovih sugrađana.
Projekat sufinansiran iz budžeta opštine Velika Plana.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
