Malo je i većih sela u Srbiji nego što su Kolari koja bi se, kao to mesto nedaleko od Smedereva, mogla pohvaliti da su u njima ponikla tri tako znamenita čoveka kao što su Ilija Milosavljević Kolarac, Vule Ilić Kolarac i Savo Grujić.
Prvi je bio uspešan trgovac a druga dvojica uspešni ratnici. A koliko su se ponosili zavičajem dovoljno govori podatak da su od njih trojice dvojica svom imenu dodala i nadimak – Kolarac.
Nažalost, sadašnje generacije ne samo Srba, već i stanovnika Kolara, o njima znaju vrlo malo. Meštani Kolara sa kojima smo ovih dana razgovarali o Vuli Iliću uglavnom znaju samo to da je bio Karađorđv vojvoda.
Verovatno ne bi znali ni toliko da se u glavnoj seoskoj ulici, koja ovo mesto i Smederevo povezuje sa auto-putem Beograd-Niš, ispred prostorija Mesne zajednice, ne nalazi spomen-bista Karađorđeve „desne ruke“.
Na postamentu ispod biste postavljene su dve ploče. Na prvoj piše: „Vojvoda smederevske nahije 1766-1834“.
Na ploči ispod nje je natpis: „Vule, vojvodo moja, zar si me ti izveo da slavu tvoju ugasim? Juriš, junaci. Vožd Karađorđe, 7.6.1809.“
Mnogo je bojeva Vule Ilić, pod Karađorđevom komandom, vojevao, mnogo je pobeda izvojevao a po svojoj dalekosežnosti i značaju najveća među njima je oslobađanje Beograda 1806. godine. VOjvoda Vule je, kaže istorija, učestvovao u presudnoj bici, koja se vodila kod Stambol kapije.
Stambol kapija se nalazila na prostoru sadašnjeg Trga republike u Beogradu. Bila je najveća kapija na ulazu u tursku varoš. Osmanlije su decenijama praktikovale da ispred nje neposlušne Srbe vešaju i nabijaju na kolac. Zato je bila simbol varvarske okupacije Srbije i omražena u narodu.
Karađorđe je za napad na Stambol kapiju i Beograd odabrao 30. novembar 1806. godine, jer je bio veliki muslimanski praznik Bajram.
Po jednim izvorima, Karađorđe je u napad krenuo sa četiri kolone, kojima su komandovali Vasa Čarapić, Stanoje Glavaš, Sima Marković i Miloje Petrović. Drugi tvrde da je bilo pet kolona i da je petu predvodio upravo hajduk iz Kolara. Po trećima, Ilić je zajedno sa Glavašem komandovao napadom četvrte kolone na Stambol kapiju. Kako god, ostalo je zapisano da je tog dana dao značajan doprinos zauzimanju Stambol kapije, koje se već u toku te noći i dana završilo oslobađanjem Beograda.
Predanje i sačuvane beleške iz tog vremena kažu da je bio u najužem krugu ljudi koji su organizovali zbor u Marićevića jaruzi u Orašcu, 14. februara 1804. godine, kad je doneta odluka o podizanju Prvog srpskog ustanka i izboru Đorđa Petrovića za njegovog vođu.
U jednom od zapisa o tom događaju stoje i reči koje Ilića svrstavaju među lidere predstojeće srpske revolucije:
„U krugu oko vatre su stajali oni čija će imena ostati zapamćena do danas ali i neki koje je kasnija istorija potpuno zatamnila i zaboravila. Tu je bio lokalni sveštenik Atanasije Antonijević, trgovac Teodosije Marićević na čijem posedu se sve odvijalo, već čuveni Xajduk Veljko Petrović, knez Marko Savić, desetak “viđenijih“ ličnosti iz obližnje Topole, deo “hajduka“ iz okoline, i ispred svih trojica najautoritativnijih u toj grupi: Karađorđe Petrović, Vule Ilić Kolarac i pomenuti Glavaš“.
Među bitkama u kojima se pominje Ilićeva značajna uloga je i Boj na Deligradu, u julu 1806. godine. Istorija kaže da je na srpsko utvrđenje udario Šait paša sa 4.000 vojnika. Međutim, ustanici pod komandom Stanoja Glavaša i Vuleta Ilića su ih dočekali i porazili.
Činjenica da su Glavaš i Ilić zajedno bili na Deligradu, „preporučuje“ mogućnost da su četiri meseca kasnije zajedno napadali i na Stambol kapiju.
Ipak vojvoda Kolarac se najviše istakao u Bici na Suvodlu 1809. na Pešterskoj visoravni. Kad su se srpske ustaničke snage, u prodoru prema Crnoj Gori, nakon oslobađanja Sjenice, sukobile sa vojskom kojom je komandovao Numan paša a u kojem su značajan broj jedinica bile sastavljene od Arnauta. Ali i Crnogoraca, posebno iz plemena Vasojevića (koji su prisilno mobilisani u tursku vojsku).
U prvom udaru šiptarska konjica pod komandom Said paše iz Đakovice razbila je srpsku vojsku i prisilila je na povlačenje. Srpski ustanici su se grupisali oko svojih topova i organizovali svojevrsnu kružnu odbranu. Ili kako se to govorilo tadašnjom vojnom terminologijom organizovali su se u kare.
Turci i Arnauti su tri sata jurišali, branioci sve teže odolevali. U presudnom trenutku bitke, kad je izgledalo da će Srbi u potpunosti biti opkoljeni, iz obližnje šume u juriš je krenula, do tog trenutka dobro skrivena, srpska konjica. Njome je komandovao vojvoda Vule.
Došlo je do bitke prsa u prsa. Padali su konji i junaci. U jednom trenutku neko je na turskom počeo da viče: „Pobegoše naši“. To je izazvalo prvo zabunu a zatim paniku među Arnautima, koji su počeli da beže. Ispostavilo se da je na turskom vikao Vule Ilić.
Ustanici su Turske i Šiptare gonili sve do Metohije. Kažu da je na bojišu ostalo najmanje 600 okupatorsjkih vojnika, dok je poginulih ustanika bilo šest puta manje.
Kad smo već pomenuli Crnogorce, sevap je pomenuti i da je većina njih već na početku bitke promenila tabor i prešla na srpsku stranu, što je značajno doprinelo srpskoj pobedi.
Po knjizi Nade Jovanović „Karađorđe ustanički“, vojvoda Vule je o prelomnom trenutku bitke ispričao malo drugačiju verziju, u kojoj je namerno ili pošteno, verno opisujući tog događaja, donekle umanjio svoju ulogu:
„U sred boja okuraži me Karađorđe podviknuvši: Kojekude, Vule, gde ti je junaštvo!? Toga dana bila je tolka magla da se nije moglo videti ni pet fati pred sobom. Mi jurišnusmo vičući: Ma, ne dajte, pobegoše Turci! U toj magli, krvavoga boja, Turci ne videše kud im je puta pa se razbežaše na sve strane.“
Znameniti sin Kolara imao je značajnu ulogu i u ubistvu poznatog turskog komandanta i vlastodršca Sulejman paše, na Zvezdari 1807. godine. Na mestu gde se i danas, u znak sećanja na taj događaj, nalazi Pašina česma.
Prilikom oslobađanja Beograda 1806. godine Sulejman paša je pao u srpsko zarobljeništvo. Kao i mnogi njegovi vojnici. Karađorđe ih je 7. marta 1807. godine oslobodio u pustio da napuste Beograd. Paša se s pratnjom, u kojoj je bilo 180 konjanika, sa ženom i decom, zaputio niz Carigradski drum. Sa namerom da ode u Vidin.
Navodno, zaustavili su se da predahnu kod tadašnje Šarene česme. Tu su ih pristigli i opkolili srpski ustanici pod komandom vojvode Vule.
Došlo je do bitke u kojoj su ubijeni i Sulejman paša i svi njegovi vojnici. Žene i deca su zarobljeni ali su uskoro oslobođeni i lađama poslati niz Dunav, u Vidin.
Zapisano je da je u turskoj ali i evropskoj javnosti događaj kod česme okarakterisan kao klasičan pokolj, izvršen na prevaru. Mnogi smatraju da je taj pokolj značajno doprineo da Turci 1813. godine, nakon njegovog ponovnog zauzimanja, počine teške zločine nad srpskim civilnim stanovništvom. Nekoliko dana posle ulaska u Beograd na glavnoj beogradskoj pijaci su isterali na prodaju 1.800 srpskih žena i dece.
O porodičnom životu vojvode Vule zna se toliko da je bio oženjen nekom hrišćankom, najverovatnije Jelenom, koju je spasio iz turskog harema. Imali su kćerku Milicu. Nakon sloma Prvog srpskog ustanka, kao i većina drugih vojvoda, na čelu sa Karađorđem vojvoda Vule je napustio Srbiju. Jedno vreme je živeo u Rusiji.
Umro je 1834. u svojoj 58. godini.
Projekat sufinansiran iz budžeta grada Smedereva.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
