Vujici Vulićeviću iz Azanje kod Smederevske Palanke, nekadašnjem vojvodi smederevskom, koji je po naređenju Miloša Obrenovića organizovao ubistvo Vožda Karađorđa, svog kuma i vođe Prvog srpskog ustanka, porodična loza je potpuno zatrta a on sam je kraj života dočekao u velikom siromaštvu.
Odmah nakon izvršenja zločina, Vulićević je obasut pažnjom kneza Miloša, koji ga je postavio i za kneza Smederevske nahije, ali su na kraju on i njegova porodica doživeli užasnu sudbinu, koja opominje da se zločin ne isplati.
Serija neobičnih i tragičnih događaja počela je kada se Karađorđe, posle četiri godine provedene u dobrovoljnom izgnanstvu u Rusiji, vratio u Srbiju. Dok je bio u Rusiji održavao je vezu sa velikim prijateljem i kumom Vujicom Vulićevićem, svojim vojvodom i saborcem iz mnogih ljutih bojeva protiv desetostruko nadmoćnije turske armije. Vulićević je o svojim kontaktima obaveštavao Miloša Obrenovića.
Kad je, u julu 1817. godine, odlučio da se vrati u Srbiju i podigne novi ustanak protiv Turaka, na Vujičin predlog, Karađorđe je za za svoju bazu izabrao Radovanjski lug, duboku i šumom obraslu dolinu udaljenu desetak kilometara od Velike Plane, u koji je stigao sa svojim pratiocem Naumom.
Karađorđe i Vujica su se sastali u Radovanjskom lugu i zajedno pojeli večeru koju je Vujica doneo iz svoje Azanje. Pred zoru, 26. jula, bio je veliki svetac Arhangel Gavrilo, dok je Karađorđe spavao, unajmljeni ubica Nikola Novaković ga je ubio sekirom. Za ubistvo je iskoristio trenutak kad je Naum otišao na obližnji potok, po vodu.
Mrtvom Karađorđu Novaković je jataganom odsekao glavu i predao je Vujici Vulićeviću, koji je odneo Milošu Obrenoviću.
Ubistvo velikog srpskog junaka, čija junaštva i veština komandovanja nisu mnogo zaostajali od legendi koje govore o njegovoj hrabrosti, izazvalo je veliku tugu i ogorčenje naroda. Ali izgleda da je kumoubistvo na veliki hrišćanski praznik stigla i božija kazna.
Nakon što je ovaj odradio krvavi posao koji koji mu je poverio, knez Miloš je Vulićevića unapredio u nahijskog kneza. Međutim, zvanje i vlast nisu mogle da ga zaštite od prezira sopstvenog naroda. Kad god su mogli, ljudi su ga izbegavali.
Uzalud je objašnjavao da je bio primoran da počini zločin, jer mu je Miloš ostavio da bira između svoje i Karađorđeve glave. Oni koji su smeli da mu se otvoreno suprostave, optuživali su ga da je, nakon što je prihvatio zadatak koji mu je knez dao, trebao da pošalje nekog od svojih poverljivih ljudi u Radovanjski lug i obavesti kuma da beži. I tako kumu spasi glavu, a sebi obraz i dušu.
Da bi umanjio prezir naroda i koliko-toliko umirio sopstvenu savest, platio je da se dva kilometra od Radovanjskog luga prema Velikoj Plani podigne crkva brvnara, koju je narod prozvao Pokajnica. I na izgradnju crkve pala je senka zato što je narod pričao da je ona finansirana zlatnicima koji su nađeni kod Karađorđa.
Savremenici su ostavili svedočanstrvo da je Karađorđe iz Rusije došao sa „bisagama zlata“, što deluje logično, jer se u Srbiju vratio sa namerom da podigne ustanak. A valjani ustanak ni onda, kao ni sada, nije bio moguć bez para i oružja. Međutim, nije poznato šta je bilo sa Karađorđevim zlatom, da li ga je Vulićević prisvojio, poslao Milošu ili su ga međusobno podelili.
Da li zbog podizanja crkve pokajnice, ispovedanja u kojem je svu krivicu za kumoubistvo pokušavao da prebaci na kneza, razmirica oko Karađorđevih para ili svega tog pomalo, Vulićević je ubrzo pao u nemilost kneza Miloša, koji mu je oduzeo upravljanje nahijom i proterao ga u Tursku.
Kada se nekoliko godina kasnije vratio u Srbiju sa sobom je doneo brojna odsličja i darove koje je u turskoj državi „zaslužio“ zbog ubistva među Turcima ozloglašenog Crnog Đorđa. Međutim, Miloš je naredio da mu se sve to oduzme.
Ostatak života Vulićević je proveo u siromaštvu, prezren od ljudi i teško bolestan. Umro je 1828. godine, samo jedanaest godina nakon što je ruke uprljao kumovskom krvlju. Po jednoj verziji, umro je prirodnom smrću. Po drugoj, verovatnijoj, otrovao ga je njegov kum, Karađorđev rođak, Gmitar Petrović.
Posmrtni ostaci vojvode Vulićevića počivaju u crkvi Svetog Arhangela Gavrila manastira Pinosava, u selu Kusadak kod Smederevske Palanke, jednoj od najstarijih pravoslavnih svetinja u srednjoj Srbiji,
Iza Vujice su ostali sin i kćerka, ali su oboje mladi umrli. Prerana smrt pokosila je i svu njegovu unučad.
